Savremena Engleska predstavlja dom za brojne narode koji nisu uspeli da nađu obećani život u Ujedinjenom Kraljevstvu. Pitanje je da li će neredi zahvatiti i gradove na severu Engleske, koji su tradicionalno orijentisani ka radničkoj klasi.

Ilustrovaću to sa dva „sudbinska“ datuma za njenu budućnost prema tvrđenju naše političke elite: 16. april i 28. juni. Naime, ove godine će tih dana kovači naše evropske sudbine u Briselu u liku Evropske komisije odlučivati o ispunjenosti uslova koji su Srbiji postavljeni.

Prolazi vreme, ma kakve iluzije imali u Vašingtonu, kada je bilo dovoljno da američki ambasador podvikne našim političarima. Pre ili kasnije to će shvatiti i oni. Zato bi bilo dobro da umesto diplomatske oholosti, ponovo bude malo više kulture.

Odluka da se Privremeni nacionalni savet odredi za najpovoljniju zamenu Gadafijevom režimu je doneta u žurbi – onda kada su kreatori politike imali vrlo malo informacija o identitetu pobunjeničkih snaga.

Globalna konkurencija odvija se, pre svega, između civilizacija na osnovu njihovih vrednosti i načina delovanja koji proističe iz njih. Posle poraza i uništenja sovjetske civilizacije, najpoželjniji je položaj Zapada, čiji je način delovanja – finansijsko-ekonomski – najuniverzalniji.

I upravo je u tome bila - i nažalost ostala - ključna greška zapadne i domaće liberalne elite. Đinđić, sa svim svojim dobrim i lošim osobinama, nije došao na vlast u jednom stabilnom demokratskom poretku, sa jakim demokratskim ustanovama i oveštalim demokratskim pravilima igre koji bi podsticali njegove vrline i ispravljali njegove mane.

Ideja Davida Černog nije bila loša. Umesto „jedinstvenog kontinenta“ i „porodice ravnopravnih naroda“ on se odlučio da Evropu prikaže rasparčanu na pojedinačne zemlje, razapete i povezane međusobno samo krhkom plastičnom mrežom.

Pred Nemačkom je stajao nimalo prijatan izbor: Ili će dozvoliti da struktura prethodnih dveju generacija propadne i da otpiše mogućnost da Evropa [EU] postane velika sila, ili da spasava evrozonu prihvatajući po dva triliona evra državnih dugova koje su svake godine činile vlade država evrozone.

Namera ovog teksta nije bila da u bilo kojem obliku opravdava zločinački pokolj koji je učinio Anders Brejvik, koji je za svaku osudu; već da se shvate uzroci takvog ponašanja i da se shvati činjenica, da mediji rade sa njim upravo ono što je njega i nateralo na takvu vrstu delanja.

Nedoslednost se nastavlja i u primeni Dejtonskog sporazuma, barem kada je odnos prema Međunarodnom sudu u Hagu u pitanju, što će se na bizaran način na kraju Slobodanu Miloševiću vratiti kao bumerang.