"Naša reč" je prva napravila dijagnozu, a samim tim i prognozu kosovskog pitanja. Otvorila je debatu, u kojoj su svi demokratski predlozi bili dobrodošli. Ja sam predlagao sporazumnu podelu Kosova: trećina nama, dve trećine Albancima.

Uprkos svojim različitim gledištima, ni London, ni Berlin ne žele da se Britanija povuče iz članstva u EU. Usled toga što joj oko polovine izvoza odlazi na evropsko kopno, i Britanija ima koristi od svog pristupa zajedničkom tržištu.

Uprkos nastojanjima zaštitnika kosovske nezavisnosti, neće im poći za rukom da je prikažu kao nepovratan proces, da zatvore to pitanje. Niko ne sme da tvrdi da je kosovsko pitanje rešeno, a da Srbija nije rekla zadnju reč.

Za očekivati je stoga, ako je u vlasti ostalo i malo razuma i odgovornosti, da će sudska odluka na kraju biti izvršena, bez obzira na Zukorlićeve pretnje i podršku iz inostranstva. Neprestano tolerisanje njegovog nasilništva sugeriše da  vlasti odgovara da ima još jedno žarište.

Zašto ovaj nekada medijski sveprisutni segment elite ne podržava glasnije premijera i njegovu politiku možda ima i prozaičnije objašnjenje. Nekada neophodni da atlantizuju beogradske vlasti kada one pružaju suviše jak otpor sada su potpuno bespotrebni.

I tako je još jednom, briselska birokratija pobedila zdrav razum. Kako i ne bi, kad lebom rani tolike hiljade službenika koji moraju nekako da opravdaju postojanje svojih radnih mesta. Sve je odlično zamišljeno, a i “greška u kompjuteru” je po “evropskim” standardima.

Zbog svega toga, Zapad je pribegao istom rešenju kao i u Srbiji: totalno moralno diskreditovati Putina! U Srbiji je takav pokušaj izvršen ubistvom Ivana Stambolića 2000, na koga je Milošević u političkom smislu potpuno zaboravio, ali su propagandisti radi njihovog političkog sukoba na VIII sednici 1987. odmah uprli prstom u njega.

Na kraju, svaka čast DŽej Kej. Ispljuvala je, kao što to biva u priči o Frankenštajnu, sve one koji su je licemerno hvalili, kao što čovek hvali majmuna „baš je sladak, ne kaki nasred sobe“. To je cena egzibicionizma držanja majmuna kao kućnog ljubimca.

Bilo bi zanimljivo da saznamo koju miziku sluša Aleksandar Vučić dok piše svoje govore i autorske tekstove, ali jedno je sigurno morao bi da poradi na metaforama jer su se od prevelike upotrebe dobrano izlizale ili da promeni savetnički tim koji mu osmišljava njegovo „autorsko“ delo jer je upao u opasnu zamku ponavljanja i samocitiranja.

Od  svega što odslikava sadašnju političku scenu u Bosni i Hercegovini možda najznačajnije je upravo to da i u samoj Federaciji BiH , stvorenoj po odredbama Vašingtonskog sporazuma, sazreva mišljenje da bošnjačko-hrvatski entitet ne može da opstane.