Последице избора ће свакако бити изражене и у појединачним државама тј. биће видљиве у домаћим политикама, док ће се на нивоу доношења одлука у Европском парламенту – чија су овлашћења према Лисабонском уговору сада проширена – појавити расправе и преиспитивања.

Финални доказ „злочиначког удружења" Ћосића, ТВ Б92 и Станка Суботића јесте експресна разрада Суботићеве приче. Његова тврдња да је дао 50 милиона евра Мишковићу и Беку да купе Луку и Новости одмах је преузета као изјава кредибилног извора коме се, малтене, безрезервно верује!

„Украјинско пролеће“ није дало очекивани резултат, чак штавише, трансформише се у неку врсту „руског пролећа“, па је разумљива све већа нервоза Вашингтона.

Србија се, несумњиво, мора припремити за компромисно решење које подразумева одговарајуће уступке. За Србију би, иако то нико не нуди, вероватно најгоре решење било да јој ОУН врати Косово под њену пуну јурисдикцију...

САД инструментализују радикалне исламисте у муслиманским земљама, са циљем да униште државе које су увек биле непријатељи америчком економском империјализму, као што су Либија, Сирија или Алжир.

У целој причи Цанета Суботића има неколико шупљих места. Изгледа нелогично да Суботић у тренутку кад му држава пописује и плени имовину, сам, телефоном, на телевизији, пријављује да има имовину, макар она била у рукама Мишковића и Бека, вредну 50 милиона евра.

Наглашене везе „кинеског змаја“ и „руског медведа“ у последњим деценијама, које нису искључиво економске природе, од великог су значаја за расподелу моћи у новом, мултиполараном светском поретку. 

Момо Капор је био од оних људи који не могу да остаре и остао је младић и у својој 73. години. Смрт је однела оно што је њено. Докопала му се тела, али његовом делу није наудила него га учинила још видљивијим и непоновљивијим него што је било.

Цео геополитички контекст у време почетка транзиције био је другачији од садањег. По чувеном руском економисти Кондратијевом, који је стрељан у једном од Стаљинових логора, капитализам карактеришу циклуси прогреса и рецесије, који сваких педесет година смењују један другог.

Када је Фране Барбијери избацио Мому Капора из НИН-а јер је, тобоже, дошао крај „ауторског новинарства“, ми, новински жутокљунци из београдског бермудског троугла, а који смо о уласку у НИН сањали, у тежак очај смо пали. Јер, ако у НИН-у више нема места за Мому Капора, чему онда наша слабашна надања.