Ovde je tema jedan sindrom: uporno beskonačno ponavljanje laži u reklamama za popularno piće, čiji proizvođači godinama unazad nemaju preča posla nego da starim i potencijalnim potrošačima učitavaju u pamet nove konotacije za svoje alkoholno remek-delo.

Da ne ispadne kako smo mi jedini pacijenti teško oboleli od akutne potrošačke groznice, treba reći da je konzumerizam već odavno počeo da liči na novu svetsku religiju, koja savremenom sekularnom društvu pruža očigledno neophodnu dozu rituala, koju mu je nekada obezbeđivala crkva.

Ne verujem da je predsednik Obama laicista, antihrišćanin. Nije hrišćanin na način na kakav je bio DŽordž V. Buš, ali je još uvek predsednik-hrišćanin, na svoj način. Hrišćanstvo u Americi govori glasovima koji se mnogo razlikuju među sobom. 

Ovim stavovima ja sam, čini mi se, uspeo da EU ubedim da više ne mora da podržava nekoga od kandidata na izborima, da smo svi mi koji nešto značimo na političkoj sceni otprilike sličnih stavova, ali se i razlikujemo. Ali to neka procenjuju birači, a ne EU.

Vaša vlast ima kratak rok, koji je postavio Vašington. Ona vrlo brzo treba da reši to pitanje, da bi posle toga odmah prešla na pitanje približavanju Nato. Oni vas nikad neće primiti u sastav EU, ali u NATO ste potrebni. Zbog toga vlast ne zna šta da radi

Evropska unija koja sve teže sama sa sobom izlazi na kraj? Oni koji traže priznanje nezavisnostiKosova, „Republiku Vojvodinu“ i „autonomiju Sandžaka“ u zamenu za obećanje „boljeg života“ ostatku Srbije? Rusija - koju je nezadovoljna pro-natovskom politikom (do)sadašnje vlade?

Naše članstvo u Evropskoj uniji, koje se obećava u bliskoj budućnosti, jeste obična politička fikcija, da ne rečem podvala; u najboljem slučaju, detinjasta utopija, veoma slična onoj koju su širili komunisti.

Vodeće francuske elite, političke i ekonomske, koje su na svaki način podržavale kemalistički poduhvat stvaranja nacionalne države, očišćene od „karcinoma“ – kako su njihove mladoturske kolege nazivale Grke i Jermene – nisu imale apsolutno nikakav etički problem da kupe kosti žrtava za „industrijsku upotrebu“. 

Demokratija je najbolji društveni poredak, ali je skupa. Diktatura je, na primer, mnogo jeftinija. Parlamentarna diplomatija je skupa, ali ona ima svoju važnu ulogu i bez nje se ne može ako hoćemo da budemo normalno demokratsko društvo.

Dakle, o čemu će se voditi „unutrašnji dijalog“? Nikako o državnoj politici prema Kosmetu! Naprotiv, taj dijalog treba da bude neka vrsta „kolektivne psihoterapije“, u kojoj se od Srba u Srbiji – kao onomad od Srba u Crnoj Gori – zahteva da „prelome mozak“ kako bi mogli da postanu „realni“, kako bismo (briselske) „dogovore počeli da gledamo kao pobede“, i kako bismo se, pre svega i nadasve – „odrekli mitova“