уторак, 17. октобар 2017.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Никада вас неће примити у ЕУ, али НАТО-у сте итекако потребни
Политички живот

Никада вас неће примити у ЕУ, али НАТО-у сте итекако потребни

PDF Штампа Ел. пошта
Јелена Гускова   
понедељак, 31. јул 2017.

Иницијатива за покретање унутрашњег дијалога о Косову није само унутрашње питање, оно задире у стабилност целог региона. Због тога је гост данашње Седмице експерт за балканска питања, историчар, инострани члан САНУ Јелена Гускова.

Знам да сте балканским темама посвећени двадесет четири часа дневно и да сте испратили иницијативу председника Вучића о покретању унутрашњег дијалога о Косову и Метохиији. Идеја је овде наишла на противречне реакције. Како сте је ви доживели са московске дистанце?

Врло је занимљиво било слушати ову инцијативу за решавање проблемао о КиМ, за дијалог друштвених организација, политичких странака. Тај је позив за дијалог дошао доста касно, када је толико папира потписано, када је годинама трајао тај преговарачки процес, када је све при крају. Сад одједном унутрашњи дијалог, а зашто не референдум?

И зашто уопште референдум није био постављен као питање, и сада и раније? Пажљиво сам гледала тај текст Александра Вучића, вашег председника, и читала између редова. Вучић жели да буде реалан, како он каже. Он не чека да ће вама у руке доћи оно што сте одавно изгубили, па није Србија арогантна као што је неретко и раније била, решење не лежи у нашим митовима... Када ви погледате те речи, видим шта од тог дијалога тражи ваш председник.

Како сте ви то видели?

Ово врло личи на припрему јавности за признање Косова и избацивање КиМ из уставне преамбуле, пребацивање историјске одговорности за предају Косова на јавност Србије, друштвене и политичке организације и странке. Сигурна сам да је дошао један од последњих периода у решавању косовске кризе. Зашто? Зато што је још власт Бориса Тадића кренула са решавањем косовског питања. Документи Викиликса показали су да је Борис Тадић већ био спреман да прихвати отцепљење Косова од Србије, још у јулу 2007. године. Тадић је изјавио да неће дозволити да Косово засмета напорима Србије да се интегрише у ЕУ и НАТО. А онда је још отвореније рекао, о чему те америчке депеше пишу, да је рашчистио сам са собом и да је прихватио да независност Косова представља неизбежност. И ова власт, која је дошла после Тадића, имала је шансу првог дана када је дошла на власт да каже: Извините, претходна власт нешто је урадила са Косовом што није наша жеља, није наш план, ми ћемо стати и нећемо разговарати о независности КИМ и нећемо водити било какве преговоре. Они не само да нису то урадили, него су прихватили текстове које ни Тадић није потписао, а завршили су преговоре и ставили своје потписе и због тога су добили неку правну основу.

Била сам неко време, пре неколико месеци, на Косову, у Косовској Митровици, и видела сам како је народ забринут јер се видело да их је Београд оставио потпуно саме са косовским властима. То је видети очима врло тешко.

У коренима ове иницијативе је један у суштини дуготрајан проблем који драматично оптерећује Србију у политичком, економском, безбедносном и сваком другом смислу. Запостављање прблема донело би још веће тешкоће.

Чини ми се да је сада касно да се, како каже Александар Вучић,  гледа у огледало да би се виделе ране и недостаци. Немогуће их је сада залечити, прешли сте црвену линију, сада се тражи решење када је све решено. Постављена је граница, потписани су документи, нема више српске власти на КиМ. Сваки Србин на КиМ треба сада да реши сопствени проблем са српским пасошем да би уопште могли да функционишту, да нађу посао.

Чини ми се да је дијалог закаснио. Сада све личи на то да би Александар Вучић сада рекао: Ја сам тражио дијалог, ви нисте хтели, сада ће за нас неко други одлучивати, Америка, Европа или Уједињене нације.

Да ли мислите да је замрзавање српско-албанског конфликта и сваког дијалога корисније за српске интересе?

Јесте. Ако говоримо о 2000-им годинама, на пример 2006/7 када је био замрзнут дијалог, када смо још видели српску власт на КиМ, видели смо заинтересованост ЕУ и УН за тај дијалог. А још је и 2007. године иза тог "НЕ" независности Косова стајала је Русија, која је била спремна да помогне по том питању. Међутим, српска власт је прво попустила када је дозволила Еулексу да уђе на територијиу КиМ, мада је Русија била против тога.

Чини ми се да је и са променом власти и са општим међународним околностима замрзнут тај разговор и дијалог, он би могао након неког времена донети и неко добро решење за Србију.

Чак и данас, у овој ситуацији?

Чак и данас, у овој ситуацији.

У унутрашњи дијалог укључено је много фактора. Да ли могуће да се ипак изнађе неки консензус и шта би по вама то требало да буде? Где је та црвена линија или „достојанствено решење“?

Црвена линија је пређена. Већ постављене границе које не можеш да прођеш тек тако. Потребна вам је виза, Србима је потребна дозвола, потребни су косовски документи и за Србе са Косова и због тога не верујем у то да у том дијалогу неке политичке странке могу доћи до консензуса. То је сада немогуће!

И Русија има многе историјске територије насељене другим заједницама или ван данашњих граница. Можда није добро поређење, али како се она односи према њима и какву политику води?

Председник државе треба да води политику очувања државне територије. То је његов главни задатак. Наш садашњи председник је, за разлику од Јељцина, то одлично урадио. Не само да је сачувао целу нашу територију, него смо још добили и Крим. И сада још неке земље желе да буду у саставу наше државе, иако сада међународне околности нису томе наклоњене.

Знате шта – Косово је тек почетак. Да ли је Србија забринута за југ своје земље? Тамо се препремају и снаге за отцепљење те територије. Исто тако, један део Црне Горе и Македоније. Грешке претходне власти продужила је и ова власт. Толико грешака је направила према КиМ да је прекасно да се од народа сада тражи неко ново решење. Пут за решење је доста сужен. Једино што је сада могуће је нека врста замрзавања тог питања и непризнавање независности.

Међутим, желим да вас подсетим да се у документима Викиликса наводи да су Американци разрадили план под називом Стратегија К1 – циљ плана је био да се Београд натера да призна Косово, а да се то учини мирно, без потреса и озбиљних последица. Ова стратегија је укључивала четири фазе: у првој је требало да Америка да помогне новој власти да дође на власт у Србији и да то буде ново демократско руководство, то су били избори у јануару 2007. године, који су обећавали признање независности покрајине - они су чак давали и новац; у другој етапи задатак плана је био да управља последицама одвајања КИМ или бар прихватање тог процеса одвајања; трећа етапа је обухватала да Србију одобровољи низом новчаних донација, а онда у друштву треба покренути широку дискусију о томе како да се побољша живот и у Србију, и на КиМ; четврта етапа је требало да преоријентише Србију на будућност, на евроатланске интеграције, а не на прошлост, такозвано Косово. И то, са неком модификацијом, врло личи на то да се тај план остварује и сада. Фактички са том инцијативом председник Србије је изашао после посете Америци, и ова трећа и четврта етапа заједно ипак треба да убеде српско друштво у заједно признавање земаља економских, културних и других циљева како је недавно рекао амерички дипломата у Београду, најважнији задатак сада српског руководства.

Одлично познајете порекло албанског питања, оно практично траје од Приштинске лиге и има неку врсту прогреса. Докле све то може да одведе, да ли је могућ неки оружани сукоб, јер се и то на неки начин имплицира у образложењу иницијативе за унутрашњи дијалог.

Фактички са признањем тих промена и одвајања Косова од Србије косовско питање је добило огроман плус и план који је још био цртан за време Призренске лиге крајем 19. века је кренуо ка остварењу. Чим буде призната независност Косова одмах ће Албанци у Македониији кренути истим путем. Исто тако на југу Србије и један део Црне Горе. Због тога је признавање независности Косова врло опасно. Мада знам да нико од Александра Вучића неће тражити да призна независност Косова, него ће то бити некако камуфлирано у неку врсту уговора о добросуседству, неки уговор о пријатељству балканских земаља, региона или нешто друго. Наравно, дозвола да Албанци са КиМ имају своју столицу, можда пола столице, у УН. Осим тога, то питање Косова је само један од услова која се сада поставља српској власти. Сутра ће бити затражено увођење санкција Русији на путу Србије према ЕУ и НАТО. Власт ће то обавезно остваривати.

Откуд утисак да албански процес има невидљиву, али ефектну подршку међународне зајендице?

У свим историјским процесима у које је била умешана Европа у последњих десетак година, НАТО и Вашингтон, свуда су помагали Албанцима, а никад Србима и Македонцима. Погледајте на албански устанак 2001. године у Македонији.. Македонска војска је решила проблем, међутим дошли су Американци и НАТО-вци и покренули цело питање против македонске власти. Не треба очекивати да неко у том процесу ће подржавати словенске народе, нарочито православне народе. Када планирате политику треба да полазите од тога да ће они радити против вас, а ви треба да браните своју земљу.

Шта онда Србија уопште може да уради у погледу тог решења? Има ли било какве адуте и алтернативу?

Да сте ми поставили то питање пре десет година, нацртала бих вам цео план, шта треба да радите да не изгубите КиМ. Међутим, сада, како КиМ фактички постаје независна територија – не кажем држава, јер они уопште немају никакве одлике државе – ту решења осим замрзавања тог питања нема. То је лажна оријентација јавног мњења.

Да ли је компромис сада неминовност?

Чини ми се да тако сада размишља ваша власт, да је тај процес неминован и они су до тога сами довели.

Дијалог је, практично, тек отворен. Претпостављате ли нека нова решења или планове?

Видећемо. Надам се да ће бити неких варијанти, неки од војника ће предложити војно решење тог питања, неки ће рећи да се оно обавезно замрзне, неки ће рећи да се оно покрене преко УН, а четврти или пети ће можда рећи „Хајде сада да питамо Русију како може да нам помогне у решавању тог питања“. Али не видим да ће иједну од тих варијанти власт прихватити.

Председник је у иницијативи поменуо компромис на обе стране, затим промену националне свести, искључивање сукоба и решење за генерације које долазе. Шта бисте из тога могли да изведете као платформу за релативно брзо политичко решење косовског питања.

Кључна реч за то је компромис. Ја не видим са албанске стране компромис, жељу за преговарање.

Да ли је то реалан циљ владе у овом петогодишњем мандату?

Нисам сигурна да је то њен реалан циљ. Ваша власт има кратак рок, који је поставио Вашингтон. Она врло брзо треба да реши то питање, да би после тога одмах прешла на питање приближавању НАТО. Они вас никад неће примити у састав ЕУ, али у НАТО сте потребни. Због тога власт не зна шта да ради. Подсетићу вас да је Борис Тадић рекао да је потпуно спреман да преда Косово, али је питао како да се народу објасни губитак покрајине. Значи за ову власт није питање како да реши питање Срба на Косову, него како да народу објасни губитак тога краја. Како да у неку форму обуче то, да одмах не схвате да то значи независност.

Малочас рекосте да апсолутно не верујете да ћемо икада постати чланица ЕУ?

Да, не верујем.

Да ли се ови планови везани за Косово и у којој мери уопште поклапају са нашим евроинтеграцијама?

ЕУ има своје тешкоће. Они сада уопште не планирају да отворе врата новим члановима и о томе отворено говоре.

Русија је у свему овоме важан фактор и има своје интересе на Балкану. Има ли она можда план или предлог или решење?

Ако би ваше власти питале руску власт, наша би вероватно одговорила које је најбоље решење. Русија је увек говорила: „Косово је ваша територија и Србија је сада одговорна за све што ради са том територијом.“ Она има могућност и право и ту територију да поклони, да одвоји, да прода и да уради било шта. Русија је увек била против независности Косова и Метохије, али је рекла српској власти: „Ако ви одлучите да срповедете независност Косова, ми ћемо то прихватити“. Сада Русија фактички држи фронт у Савету безбедности и увек говори да неће признати независност Косова, али ако Београд то одлучи, Русија ће то прихватити.

Упркос честим сусретима, чини се да међу званичницима Београда и Москве нема довољно међусобног поверења?

Мислим да поверења има – нема, рекла бих, неке заједничке стратегије шта је Русији важно на Балкану и шта је Србији важно, каккав је тај пут Србије између ЕУ и Русије. Русија не види да Београд прави стратегију где Русија игра главну улогу, до сада постоји само балансирање између Запада, Вашингтона, НАТО-а, ЕУ и Русије. Међутим, наша прогноза ипак је да ће садашња власт Србију окренути према ЕУ и НАТО-у много брже него што је очекивано. Руска власт је сада, чини ми се, свесна тога.

Између Србије и Русије постоје и отворена питања, као што је статус Руског хуманитарног центра у Нишу.

Папири за тај центар су одавно припремљени, а српска страна већ неколико година не потписује те папире. Међутим, постоје и друге чињенице: у вашој војној бази Југ раде војници НАТО... тако да то што се не потписују папири за Руски центар у Нишу чини ми се да забрана није из Београда, него из Вашингтона и НАТО.

А шта се дешава са испоруком уговорене војне опреме из Русије?

Знате шта, Србија има паралелне војне уговоре и са НАТО-вцима, исто тако о испоручивању неких војних аутомобила, тенкова и тако даље... То балансирање пре свега зависи од српске, а не од руске стране. Руска страна може да вам испоручи уговорено оружје за месец дана.

(Разговор водила Ана Томашевић)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће заједно са београдским бити расписани и ванредни парламентарни избори?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер