Овде је тема један синдром: упорно бесконачно понављање лажи у рекламама за популарно пиће, чији произвођачи годинама уназад немају преча посла него да старим и потенцијалним потрошачима учитавају у памет нове конотације за своје алкохолно ремек-дело.

Да не испадне како смо ми једини пацијенти тешко оболели од акутне потрошачке грознице, треба рећи да је конзумеризам већ одавно почео да личи на нову светску религију, која савременом секуларном друштву пружа очигледно неопходну дозу ритуала, коју му је некада обезбеђивала црква.

Не верујем да је председник Обама лаициста, антихришћанин. Није хришћанин на начин на какав је био Џорџ В. Буш, али је још увек председник-хришћанин, на свој начин. Хришћанство у Америци говори гласовима који се много разликују међу собом. 

Овим ставовима ја сам, чини ми се, успео да ЕУ убедим да више не мора да подржава некога од кандидата на изборима, да смо сви ми који нешто значимо на политичкој сцени отприлике сличних ставова, али се и разликујемо. Али то нека процењују бирачи, а не ЕУ.

Ваша власт има кратак рок, који је поставио Вашингтон. Она врло брзо треба да реши то питање, да би после тога одмах прешла на питање приближавању Нато. Они вас никад неће примити у састав ЕУ, али у НАТО сте потребни. Због тога власт не зна шта да ради

Европска унија која све теже сама са собом излази на крај? Они који траже признање независностиКосова, „Републику Војводину“ и „аутономију Санџака“ у замену за обећање „бољег живота“ остатку Србије? Русија - коју је незадовољна про-натовском политиком (до)садашње владе?

Наше чланство у Европској унији, које се обећава у блиској будућности, јесте обична политичка фикција, да не речем подвала; у најбољем случају, детињаста утопија, веома слична оној коју су ширили комунисти.

Водеће француске елите, политичке и економске, које су на сваки начин подржавале кемалистички подухват стварања националне државе, очишћене од „карцинома“ – како су њихове младотурске колеге називале Грке и Јермене – нису имале апсолутно никакав етички проблем да купе кости жртава за „индустријску употребу“. 

Демократија је најбољи друштвени поредак, али је скупа. Диктатура је, на пример, много јефтинија. Парламентарна дипломатија је скупа, али она има своју важну улогу и без ње се не може ако хоћемо да будемо нормално демократско друштво.

Дакле, о чему ће се водити „унутрашњи дијалог“? Никако о државној политици према Космету! Напротив, тај дијалог треба да буде нека врста „колективне психотерапије“, у којој се од Срба у Србији – као ономад од Срба у Црној Гори – захтева да „преломе мозак“ како би могли да постану „реални“, како бисмо (бриселске) „договоре почели да гледамо као победе“, и како бисмо се, пре свега и надасве – „одрекли митова“