Чим су двораном одјекнули први акорди “Ора”, публика је била у делиријуму, а свака, сасвим случајна или намерна сличност са Ланетом, само је нацију и жири учврстила у уверењу да је у питању рођени победник.

Док је са археолошке локације, како је известио сиријски директор одељења за старине, уклоњено стотинак статуа и драгоцених открића, очигледан  је страх да ће је џихадисти уништити као што су учинили са Нинивом, Хатром и Нимрудом, користећи булдожере да би рушевине сравнили са земљом.

Шта смо сазнали из ове драматизоване ексклузиве? Да су Зоран Ђинђић и Борис Тадић невини у причи о успону Мишковићеве империје, што није баш тачно. Први је ојачао "Делта банку" дисперзијом државних фондова, а други, све донедавно, посебно док је Мишковић био...

Да ли звучи смешно, демагошки или истинито када кажем да се привреда не може покренути без инвестиција, а да страних инвестиција нема довољно јер су још деведесетих година отишле у Пољску, Чешку, Словачку, Мађарску и да компаније које су инвестирале и раде тамо већ 20 година неће своје послове пребацити у Србију?

Ми смо држава са огромним бројем нерадника. Већина грађана Србије би радије по цео дан „блејала“ по кафићима него да засуче рукаве и нешто корисно одради. Лакше нам је да тражимо изговоре и кривце за нашу лењост.

Чини ми се да у Србији данас не постоји један доминантан, него два паралелна културна тренда који одговарају савременом идеолошком напону између „глобалног” и „локалног”.

Исламска држава у Ираку и Сирији спутава и ограничава Ирански односно шиитски утицај и зато  ма колико парадоксално звучало САД заправо помажу Исламску државу. Џихадисти Исламске државе држе под својом контролом огромне територије у Сирији и Ираку.

Ширење НАТО и ЕУ не само да није стабилизовало ситуацију у Европи, него се показало немоћним да спречи јачање сепаратизма. Идеја „јединствене Европе“ је девалвирала. Отуд многи народи граде сопствене великодржавне куће, изграђене по етничком обележју.

А сви они који имају амбиције да даље муте што се тиче Прешевске долине, Рашке и Војводине, нека знају да ће Србија знати осигурати свој територијални интегритет на сваки могући начин. Ствар је једноставна и даде се свести на следеће: „Туђе нећемо, своје не дамо!“

Између устава од 1990. и од 2006., у вези са положајем председника Републике, постоји садржински континуитет, наставак. Обичним речима рекло би се да ту нема битне разлике. Тако, оба устава ограничавају број избора истог лица за председника Републике на највише два пута.