По свему што је међународно-правно релевантно, случај Косова није и не може никакав јединствени случај. Они који тврде да је ово јединствен случај имплицитно тврде да Срби и Албанци нису људи па се на њих не односи оно што се односи на друге људе.

Старогрчко инсистирање на мјери било је плод мудрости, а прелажење границе праве мјере ствари се називало хибрисом. Хибрис се по правилу плаћао пропашћу, и то пропашћу епохалних размјера. Ми смо да нас сви свједоци како Њемачка у Грчкој прелази ту мјеру својим ригорозним инсистирањем на „новцу који јој припада“.

Турска, а преко ње можда и неке друге силе, желе да држе Санџак „подгрејаним“. Неће га палити, али га неће скроз ни гасити. Игнорисањем Зукорлића показали су да није моменат да се та карта потеже. Његова реторика неће запалити Санџак, али треба да држи Београд у стању приправности.

У Народној скупштини Републике Србије прошле недеље се расправљало и гласало о два закона о образовању: Закону о основама система и образовања и Закону о високом образовању.

Ови избори ће бити пресудни за СНС. За сада је сигурно да ће странка успети да добије гласове великог дела незадовољних грађана, и стога је могуће да је оживљавање идеје коалиције СНС-ДС покушај власти да у бирачко тело напредњака унесе забуну.

Глобализација може бити кобна по њихов географски простор, по њихову целовитост, може бити понекад у политичком смислу побеђујућа ствар, али оно што један човек доноси, оно што је ствар појединца, глобализација не мора да угуши.

Писање историје управо је супротно неолибералној причи о „крају историје“. У таквом процесу у којем народ постаје оно што јесте и враћа му се достојанство, сусрећу се Ципрасова револуционарност и Путинова државотворност.

Прећутна и отворена подршка САД једностраном приступу питању севера Косова од стране Приштине, подјарила је ионако нестабилну ситуацију, доприносећи расту тензија и провокацијама које прете избијањем будућих насилних конфронтација.

Две деценије након увођења вишестраначког система присуствујемо изразито ретроградном процесу у коме се јасно препознаје ауторитарни обрис напредњачког режима. Зато се и оправдано јавља дилема, зашто садашња опозиција не покреће питање  равноправних изборних услова који данас очигледно не постоје. О томе има сијасет убедљивих сведочанстава,а савремена политичка дешавања само су понављање антидемократске друштвене праксе која је доминирала осамдесетих година.

Медији ипак имају пуно право да јавности предоче све доступне информације о политичким личностима, што Србљановићка свакако јесте, без обзира да ли такво извештавање задире у сферу приватног живота, или, како је овде случај, у сферу криминала.