Чини се да је ЕУ све даље од консензуса неопходног за наставак процеса проширења. И поред великог ентузијазма једног броја Србији наклоњених чланица, на последњем Савету министара ЕУ није било довољно политичке воље да се тај консензус успостави.

Кога ли то на Западу истина занима? Запад креира истину бомбама, уценама, демонизацијом и откидањем територија. Узгред речено, српска власт би требало да се упита, зашто Албанце, са својим провокативним понашањем, не занима „регионална сигурност“ ни мир?.

И тако, са отварањем канцеларије Приштине у Београду биће до краја реализован „модел две Немачке“, који је Тадић помињао као једно од својих креативних решења косовског питања. Но ако то стварно буде последица признања Косова*, наш креативни председник ће морати признати да не разуме политику.

Глобализација може бити кобна по њихов географски простор, по њихову целовитост, може бити понекад у политичком смислу побеђујућа ствар, али оно што један човек доноси, оно што је ствар појединца, глобализација не мора да угуши.

Основа ове тактике је изненадна и снажна акција која треба да изазове паралишући шок и паничан страх становништва и политичког руководства изоловане државе-жртве, како би се сломио њен отпор и послала снажна порука осталим државама, каква их будућност чека уколико се одлуче на било какав вид самосталне политике.

На путу ка Европи пред Србијом је и низ других важних услова. Један од њих је довршење процеса друштвених, пре свега правних и економских реформи. Ту је и решење спорних питања граница, као и суштински напредак у сузбијању организованог криминала и корупције.

С једне стране имамо власт, приватну (Вучићеву) опозицију и дворске аналитичаре који преувеличавају значај набавке половног наоружања, а са друге стране део про-НАТО опозиције, аналитичаре и медије које контролише директно запад, и који на све могуће начине покушавају да дискредитују овај договор.  

Коштуница у изборну утакмицу против фанатизованих европских снага и њихових хистеричних медија креће књигом „Зашто Србија а не Европска унија“. У њој је понудио разрађен концепт политичке и војне неутралности Србије, које нуди као одговор садашњем „безалтернативном“ путу. 

Изашао сам из галерије огорчен и тужан, а онда сам видео камен који ме је подсетио на не тако давно каменован аутобус српске деце из Ораховца.

Дакле, нирнбершким суђењем отпочео је процес денацификације њемачког послијератног друштва, а „пацовским каналима“ започео је процес нацификације америчке војске, који се, судећи према најновијим опсервацијама америчких политичара о америчкој супериорности и америчком народу као изабраном, проширио на читаво америчко друштво.