Pitanje nije - da li će, već kada će - umreti novine. Ali, u krizi nisu samo papirni mediji. Rast Interneta, lakoća pristupa informacijama i slikama, stvorili su opasnu iluziju da su zanimljive, tačne i smislene informacije besplatne - i da će uvek biti dostupne.

Živimo u zemlji iz koje odlazi 73.000 ljudi godišnje. Živimo u zemlji u kojoj ljude ubeđuju da je 25.000 dinara super plata. Živimo u zemlji u kojoj je kriminal na svakom ćošku. Živimo u zemlji apatije i beznađa, gde ljudi ne veruju da će ikada biti bolje

Srbija može da ostane vojno neutralna, ali ne može da ostane izvan svih bezbednosnih tokova. Niko nije ni dovoljno velik ni dovoljno snažan da bi sve probleme mogao sam da rešava. Svima su potrebni partneri, ali to ne znači da morate da budete član neke vojne alijanse.

Problemi srpske ekonomije neće se rešiti snižavanjem poreza ili carina, a budžet će se izložiti dodatnim iskušenjima. Ako nešto treba smanjiti, onda bi to morala biti vrednost dinara u odnosu na evro.

Dačiću kao poslednja slamka spasa ostaje da uveri momke iz Vašingtona da će njihove naloge bolje izvršavati od dvojca Vučić – Nikolić i tako postati nedodirljiv poput Dragana Šutanovca, neimara koji bez ikakvih posledica diže čardak ni na nebu ni na zemlji, na pašnjaku u centru grada.

Ključno pitanje jeste imaju li Srbija i Republika Srpska dovoljno zrelosti da progovore o Jasenovcu, verovatno ključnom događaju za objašnjavanje mnogo čega o Srbima u dvadesetom veku.

Hoćemo da odbranimo državu. Ako država može da se odbrani brzim rešenjem, onda smo svi za brzo rešenje. A ako ne može, onda smo svi za zamrznuti konflikt. Ako brzo rešenje znači da se odričemo države i bilo kog dela njene teritorije, onda uopšte nije reč o rešenju, nego o izdaji države. I, što je onda sporno da se bude protiv „brzog rešenja“?

Približavanjem Bakuu Srbija ponovo radi protiv interesa Rusije, i u suštini za naglo približavanje dve zemlje nema logičnog objašnjenja, osim da se ono gradi po komandi Vašingtona, koji u svojoj dugoročnoj strategiji očigledno ima zajedničke planove za dve zemlje.

Zamislite samo kako bi se Brazilci osećali kada bi neko prokockao njihovu fudbalsku moć! A ono što su Brazilci u fudbalu mi smo bili u košarci. Bili. Sve dok pomenute jeseni 2002. godine na ovdašnji prostor nije ušla Jadranska liga.

Narodni poslanik Srđan Nogo pitao je u Narodnoj skupštini da li je Ana Brnabić potpisala Dablinski sporazum o migrantima i da li naše službe prate kontakte koje ona i njen brat imaju sa bezbedonosnim službama Hrvatske, koliko se plaća najavljena readmisija, i ko će naplatiti novac, kao i o pravim razlozima učestalih poseta Aleksandra Soroša Vučiću.