Građani Srbije , koji su se od 1990. godine naovamo već više puta opekli na izborima, imali su dovoljno prilika da uvide kako su obećanja političara, zapravo,  obmane,  i da  su oni za političare zanimljivi samo kao glasačka mašina. Koja im je neophodna, ali koju veoma malo poštuju.

Danas postoje privatni fakulteti, univerziteti i akademije za sve i svašta. Umeće da se od zanatskih i stručnih aktivnosti pravi kvazinauka dobilo je institucionalnu formu. Tako upisnici bez velikog truda stiču dokaz o svom fakultetskom obrazovanju i postaju školovani primitivci.

Do sada su protesti u Srbiji uglavnom bili ograničeni na postavljanje najopštijih zahteva u vezi sa demokratijom i medijskim slobodama,  uz gotovo potpuno ignorisanje socijalnih problema, kao što su siromaštvo, nezaposlenost, odsustvo zaštite i prava na radu i sl..

Ako su se ko zna koliko puta do sada gđa Merkel, g. Oland ili neki treći državnik njihovog ranga potrudili  da odvoje svoje dragoceno vreme i stignu na  međunarodna takmičenja kako bi bodrili vrhunske sportiste iz svojih zemalja, da li je postojao neki razlog da tako nešto  ne učini i predsednik naše Republike?

„Kada nema odgovornosti - nema ni krivice,

kada nema krivice - nema ni zločina (greške)

kada nema zločina (ili grepke) - nema ni žrtve (ni oštećenog)“

Hana Arent

Kao i u mnogim drugim i u ovoj oblasti kod nas preovlađuje stihijnost i svojevrsni voluntarizam. Na prijeme nekih država sjuri se ceo državni vrh, kao što je to bilo slučaj u američkoj amabasadi, i to ne samo ove godine, a na neke druge se stidljivo pojavi tek po neki ministar ili niži državni funkcioner.

Svoje učešće u „ljigavoj seriji“ koja je trajala samo tri sezone Rob Stjuart je smatrao sramotom, sve dok se prošlog decembra nije ulogovao na Fejsbuk i pronašao klub obožavalaca pod nazivom „Tropska vrelina/Nik Sloter“, sa nekih 17.000 članova, uglavnom iz Srbije.

Naš zajednički cilj je država u kojoj vladaju zakoni, a ne batinaši, institucije koje štite interese građana a ne stranaka, sloboda mišljenja i izražavanja za sve a ne samo za predsednikove ljude. Potrebna nam je država po meri građana, a ne jednog čoveka.  

Treće, a možda i pitanje za milion dolara glasi - A gde će to svi ti mladi ljudi, sa maturom ili bez nje, sa kupljenim testovima ili bez njih, sa masterima i doktoratima ili bez njih... raditi? U zemlji u kojoj već sada imamo milion nezaposlenih!