Skandali iz privatnih života i dalje su najtraženija medijska roba, jedino su se promenili protagonisti. Zauzevši naslovne strane, „smrtnici“ poput Suzan Bojl ili čuvene samohrane majke osmorki Nađe Sulejman, sve ozbiljnije zasenjuju sjaj „božanstava“ poput Britni, Paris ili Anđeline.

Upotreba tradicionalnih toponima na manjinskim jezicima, kada se oni razlikuju od zvaničnih, spada u domen zaštite prava nacionalnih manjina. U državama u kojima ovakva praksa postoji obično se zahteva da u dotičnom naselju ili regionu postoji znatan udeo manjinskog stanovništva.

Vučić je neprestano apelovao na jedinstvo u istorijskim odlukama, koje su donete i koje će tek biti donesene, i istakao da nije izabran za ratnog poglavicu Srba, već, verovatno da Srbe povede u budućnost, ali u onu koju on zamišlja, a ne onu koju građani žele.

Gradonačelnica Pariza Brižit Kister je naredila da se izložba otkaže, a crteži odmah iznesu. Kao razlog, navela je da je na crtežu devojčice s Kosova,“prepoznala“ aluziju na MSP Bernara Kušnera (vojnik KFOR-a koji drži golubicu na uzici) što je ocenila „političkom provokacijom i uvredom“!

 Svakoga ko je do neke mere upućen u srpsku levicu može zbuniti opservacija Branka Pavlovića da je „Srbiji potrebna partija radikalne levice“. Sa jedne strane u Srbiji već postoji nešto slično levoj partiji, sa druge, svaka aktivna levica danas predstavlja antitezu Srbiji.

Nije ovo repriza Maksimira već njegova parodija. Može li simbolika „dana kada su Vojvođani pokradeni u Beogradu“ da učini više od svih vapaja „gde su naši novci“? I zar Nenad Čanak nije dobio simbol vredan divljenja - parolu „Vratite nam Kup!“

Sa sigurnošću možemo reći da postojeći sistem ne može da opstane. Ono što međutim ne možemo predvideti jeste koji će poredak biti odabran da ga zameni, zato što će to biti rezultat beskonačnog broja pojedinačnih pritisaka.

Dobro je i mudro što na premijerove nadmene i sarkastične reči Srpska pravoslavna crkva nije reagovala, a ostalo je nepoznato da li se predsednik Vlade bar usmeno izvinio patrijarhu Irineju, iako to, razume se, nije nikako isto što i javno izrečena osuda.

Sekularno sveštenstvo je vođeno istovremenim interesom da opravda neprekidno umanjivanje srpskih nacionalnih prava. Otud je sekularnom sveštenstvu neophodna aktivna javna svest o srpskoj krivici, taj istinski plod titoističkog učenja.

Treba biti vrlo oprezan s pričom o povlačenju države iz medija. Jer smo je već u velikoj meri povukli i skoro ukinuli, a dobili smo samo to da se „država“, odnosno centri političke vlasti i moći, neformalno i nezvanično, putem fiktivnih i skrivenih vlasnika, mešaju, kontrolišu i proizvode ovaj medijski haos i prljavštinu koju gledamo svuda oko sebe.