Evropska unija ne može da reši ovu nemilosrdnu ekonomsku krizu pošto je ona samo deo problema. Njena jedinstvena valuta nikad nije počivala na stvarnoj ekonomskoj inicijativi.

Nepravedno potiskivanje srpske ćirilice sa službenih registarskih oznaka i njena skandalozna zamena potpuno nestandardizovanom „proširenom gajevicom“ predstavlja najozbiljniji, kulturološki, ali i tehnički problem koji novi pravilnik nameće.

Tako će, po svemu sudeći, u završnici eks-jugoslovenskog slučaja SAD potvrditi ono što je za pažljivije analitičare njihovih posthladnoratovskih spoljnopolitičkih angažmana širom planete bilo evidentno i u njegovim ranijim fazama – da su se, slepo sledeći svoje vulgarno shvaćene nacionalne i državne interese, samoproizvele u najvećeg i najdoslednijeg srpskog političkog neprijatelja od okončanja Drugog svetskog rata naovamo.

Istočna Evropa je danas talac zaduženih građana i bankarskog sistema koji po oprobanom receptu moralnog hazarda sebi prisvaja profit, a na državu prevaljuje sve konsekvence svojih loših odluka.

Rast i razvoj "Islamske države", terorističke strukture koja je prisutna u nekoliko država, imajući ,,državnost” samo na rečima, svedoči o tome da u ovom delu prognoze CIA nije pogrešila. 

Ako već ne snosi krivične posledice za svoje nadrilekarstvo, bar neka ga javno mnjenje u Srbiji bojkotuje i prekine da mu se klanja. Jer, višegodišnje medijsko eksponiranje ovog tarotologa ostavilo je posledice koje bi trebalo sanirati.

Kosovska kriza i stogodišnjica prisajedinjenja Vojvodine Srbiji prilika su za ponovno otvaranje uvek tinjajućeg pitanja položaja Vojvodine u Srbiji. Sukobljeni su stavovi vojvođanskih autonomaša, koji ponovo ističu zahtev za federalizaciju Srbije sa Vojvodinom kao jednom federalnom jedinicom, i srpskih nacionalista, koji u svakoj autonomiji vide začetak separatizma.

Takođe, iako je Ivica Dačić izjavio da je Beograd prihvatio predloge, jer su oni sada mnogo prihvatljiviji za Srbiju nego u ranijim rundama pregovora, ostaje utisak da se ipak radi o dodatnom popuštanju srpske delegacije, jer se ranije pominjala zajednica od deset srpskih opština.

Moj šestogodišnji sin je, kao i sva deca, prvo naučio ćirilicu. Ali, on sa njom nije mogao da prati TV, niti da čita natpise na sličicama ili proizvodima za decu, niti da čita SMS poruke. Latinica je postala pismo njegovog detinjstva – baš kao i za svu srpsku decu danas.