Грађани Србије , који су се од 1990. године наовамо већ више пута опекли на изборима, имали су довољно прилика да увиде како су обећања политичара, заправо,  обмане,  и да  су они за политичаре занимљиви само као гласачка машина. Која им је неопходна, али коју веома мало поштују.

Данас постоје приватни факултети, универзитети и академије за све и свашта. Умеће да се од занатских и стручних активности прави квазинаука добило је институционалну форму. Тако уписници без великог труда стичу доказ о свом факултетском образовању и постају школовани примитивци.

До сада су протести у Србији углавном били ограничени на постављање најопштијих захтева у вези са демократијом и медијским слободама,  уз готово потпуно игнорисање социјалних проблема, као што су сиромаштво, незапосленост, одсуство заштите и права на раду и сл..

Ако су се ко зна колико пута до сада гђа Меркел, г. Оланд или неки трећи државник њиховог ранга потрудили  да одвоје своје драгоцено време и стигну на  међународна такмичења како би бодрили врхунске спортисте из својих земаља, да ли је постојао неки разлог да тако нешто  не учини и председник наше Републике?

„Када нема одговорности - нема ни кривице,

када нема кривице - нема ни злочина (грешке)

када нема злочина (или грепке) - нема ни жртве (ни оштећеног)“

Хана Арент

Као и у многим другим и у овој области код нас преовлађује стихијност и својеврсни волунтаризам. На пријеме неких држава сјури се цео државни врх, као што је то било случај у америчкој амабасади, и то не само ове године, а на неке друге се стидљиво појави тек по неки министар или нижи државни функционер.

Своје учешће у „љигавој серији“ која је трајала само три сезоне Роб Стјуарт је сматрао срамотом, све док се прошлог децембра није улоговао на Фејсбук и пронашао клуб обожавалаца под називом „Тропска врелина/Ник Слотер“, са неких 17.000 чланова, углавном из Србије.

Наш заједнички циљ је држава у којој владају закони, а не батинаши, институције које штите интересе грађана а не странака, слобода мишљења и изражавања за све а не само за председникове људе. Потребна нам је држава по мери грађана, а не једног човека.  

Треће, а можда и питање за милион долара гласи - А где ће то сви ти млади људи, са матуром или без ње, са купљеним тестовима или без њих, са мастерима и докторатима или без њих... радити? У земљи у којој већ сада имамо милион незапослених!