Хрватски Програм стамбеног збрињавања донет да би се спречио повратак прогнаних

Према Програму стамбеног збрињавања посљедњи рок за откуп станова у Хрватској на подручима изван посебне државне бриге тј. на подручју изван бившe Републике Српске Крајине биће затворен 31. августа 2013. године. Према подацима Комесаријата за избјеглице на овај посљедњи јавни позив пријавило се само око 150 заинтересованих, док се укупна бројка свих оних који су се до сада пријавили креће око 6.000.

Поставља се основно питање зашто је одзив био слаб и због чега бивши носиоци станарског права нису заинтересовани? 

Ово је суштинско питање које до сада није добило прави одговор. Према подацима ОЕБС-а ради се око 32.000 станова док према нашој евиденцији та се бројка креће до 40.000. Наиме,  Република Хрватска није донијела Програм стамбеног збрињавања да би обештетила бивше носиоце станарског права, него зато да би на овај начин спречила њихов повратак. Хрватска је тако вјешто изиграла Европску унију и успјешно затворила Поглавље 23 Правосуђе и темељна људска права а да суштински није ријешила ни један проблем који се односи на њене држављане српске националности. Хрватска је једина држава од бивших република СФРЈ која није вратила одузета станарска права.

Избјегли и прогнани Срби из Хрватске од самог почетка су указивали на овај проблем и изражавали своје незадовољство против оних невладиних организација из Србије које су ради своје личке користи у томе учествовали. Хрватска се оглушила о Резолуцију 1120 Савјета безбједности УН од 14. јула 1997. којом су била потврђена права свих избјеглих и расељених особа на повратак у њихове домове у којима су становали прије избјеглиштва. Затим није испоштовала Бечки споразум о сукцесији од 29. јуна 2001. као ни Сарајевску декларацију која је донешена 31. јануара 2005. године, према којима је била у обавези да између осталог врати насино одузета станарска права. Умјесто да испоштује преузете обавезе Хрватска је донијела 2003. године Програм стамбеног збрињавања који није представљао супституцију за одузета станарска права. Сви закони које је касније усвојио Хрватски сабор били су дискриминаторски и у функцији етничког чишћења Срба из Хрватске.

У јануару 2010. Савјет Европе је усвојио Резолуцију у којој је земље чланице позвао да обезбједе повратак станова и остале имовине избјеглим и расељеним лицима и утврдио да су станарска права имају третирати као стечена имовинска права. Тако је ЕУ прихватила да је станарско право власничко, пошто је доказано да станови нису били поклон државе већ да су запослени годинама уплаћивали одређени проценат мјесечне зараде у стамбени фонд. У овом правцу ишла је и извјава хрватског вицепремијера Невена Мимице да ће одузета станарска права бити враћена или умјесто тога извршена правична надокнада.

Избјелим и прогнаним Србима из Хрватске најприје су одузета станарска права на основу одредаба закона бивше СФРЈ по којима носилац губи станарско право уколико у стану не борави дуже од шест мјесеци. Овај пропис није се, међутим, односио на Хрвате с територије бивше Српске Крајине или на хрватске избјеглице из БиХ и са Косова и Метохије, с апсурдним објашњењем да су они своје домове морали да напусте под притиском, док су Срби, наводно то учинили добровољно.

Асоцијација избјегличких и других удружења Срба из Хрватске и даље ће радити на томе да се исправи  неправда и врате Србима из Хрватске насилно одузета станарска права или исплати правична компензација. У том правцу обратићемо се Комисији за сукцесију да се заузме како би се испоштовао Анекс Г Бечког споразума о сукцесији у коме стоји да ће права на покретну и непокретну имовину, коју су грађани СФРЈ  имали на дан 31. децембра 1990, бити призната, заштићена и враћена. Грађани који то не могу да остваре добиће новчану надокнаду. Затим планирамо да позовемо све бивше носиоце станарског права без обзира гдје се сада налазе да се изнова региструју и да тако извршимо притисак на  ЕУ чија је недавно чланица постала Хрватска, како би се укинула двојна мјерила и сви грађани изједначили пред законом без обзира на вјеру и националност.

Аутор је председник Асоцијације избјегличких и других удружења Срба из Хрватске