Било кроз потресни Лутенов монолог, било кроз запаљиви Марвин говор који подиже Ферикс на устанак, Андор нам се обраћа директно, и тера сваког од нас да себи искрено постави питање: „Шта сам спреман да жртвујем за слободу?“ А то што нам то питање поставља један бездушни корпоративни производ оне исте Империје коју би требало да рушимо, то се може схватити као историјска иронија. Или, ако хоћете, као Лукавство Ума.

Власт је, чини се, ушла у своју декадентну фазу, коју карактерише узнапредовали култ личности, успеси који једни друге престижу и лов на вештице унутар сопствених редова

План финског дипломате и специјалног изасланика УН Мартија Ахтисарија из 2007. године предвидео је Косово као мултиетничко друштво, а вршење власти заснивало би се на једнакости свих грађана.Према том плану била је предвиђена широка аутономија за српске општине уз пуну власт Приштине.

Да ли смо ми (као свет) негде озбиљно погрешили и завршили у данашњој, веома лошој ситуацији?

Ова скица “саветодавног референдума о председнику Републике” толико је замућена неуставношћу, незаконитошћу, неким моралом а не правом, политичком борбом и интересом, да ће, све су прилике, постати сасвим невидљива и, као неуспешна, заборављена

Кад и ако претходно реши председничке изборе, Вучићу ће бити готово свеједно хоће ли опозиција изаћи или бојкотовати оне парламентарне. Стога би свако „тактичко“ одустајање од безусловног захтева за ванредним парламентарним изборима већ у старту била Вучићева стратешка победа, а опозициони и демократски пораз

Чувајмо Републику Српску да нам, између осталог, и деца у школи не би морала учити Аличехић-Галешићеве „истине“. О Србима у БиХ као „усељеним Власима“ које је „Обавјештајна служба Србије“ „у другој половини 19. в. успела да посрби“

Намера Аљбина Куртија да под своју команду стави једине преостале институције српске државе у јужној српској покрајини као што су здравство и просвета не изазива никакву реакцију од стране председника Србије

Чињеница да је Турска чланица НАТО-а, а да је Израел – упркос Нетанјахуовој самовољи и непослушности, и даље један од кључних америчких партнера, остаје последњи преостали стратешки амортизер који спречава отворени сукоб.

А суштински проблем све време остаје у томе што цивилизација која остракизује Хомера не може разумети Толкина. Она насилно покушава да га преобуче у „Игру престола“, која је и сама критика те цивилизације