Иранци и Срби знају шта значи бити сатанизован на глобалном нивоу, бити у тоталној економској изолацији, знају на које се савезнике могу ослонити, а на својим леђима су искусили колико глобалном тирјанину "закон лежи у топузу" и, што је још важније, колико, заправо, његово нечовјештво заиста смрди

IНису грађани Врбаса потписали издајнички Бриселски споразум, као ни житељи Бачке Паланке сраман Вашинтонски документ. Србија се умирит не може

Простије речено, ако не желе да живе у Христовом свету, живеће у Хомеровом. Последице ове дехристијанизације западне цивилизације као глобалног хегемона већ смо имали прилике да осетимо на својим леђима. Можда неки од њих мисле да свет тако и треба да изгледа. Ако не мисле, најбоље би им било да се – радују Христовом доласку

Запад је још једном показао да је мајстор анихилације, манипулације, те симболичког и медијског „поништавања“ и уништења. Али се, истовремено, показала и ограниченост тог пројекта

Наравно, одговоре на постављена питања не очекујем од поменутих медијских кућа. Идеја ми је да читаоце подстакнем да о њима размисле

Подељена Србија се отима око Новака који више није међу нама.

Сећање на борбу за слободу је опасно када на твојој територији стоји џиновска војна база, у чијој сенци слуге нове империје отимају људе, пуцају на децу, пале куће и уништавају имовину оних истих којима су то радиле слуге оне старе империје 1914. године. Опасна ствар, сећање

Преко ових „аутоколонијалних трансмисија“, наши компрадорски пропагандисти и денунцијанти, у савезу са политичким колаборантима и капитулантима, настоје да у јавности систематски замагле препознавање истинске агресије и главног зла. Њихов циљ је да од народа направе „становништво“ које само занима „брига за корито и храну“ 

Уставни закон доноси се ради спровођења Акта о промени Устава у области правосуђа

Поштовани грађани Србије,

данас у подне, припадници Криминалистичке полиције ушли су у зграду Ректората Универзитета у Београду. Без претходне најаве. Без јасног правног образложења. Без поштовања аутономије најстарије и најугледније образовне институције у Србији.

Запленили су компјутере и рисивере. Претресају канцеларије. Траже документа.

А док су то радили, режимска телевизија је то преносила уживо. Нису дошли да истраже. Дошли су да понизе. Дошли су да кажу сваком професору, сваком студенту, сваком грађанину: видите шта се деси онима који не ћуте.

Рецимо јасно шта се данас десило.

Једна млада жена је погинула у четвртак. Трагедија која заслужује достојанствену, независну и темељну истрагу. Универзитет у Београду је одмах позвао на такву истрагу. Пружили смо пуну сарадњу.

Уместо тога, добили смо полицијску рацију пред камерама.

Компјутери Ректората не садрже никакве информације релевантне за истрагу смрти једне студенткиње на Филозофском факултету. То сви знају. Али то није поента. Поента је слика: полиција у Ректорату. Ректор под истрагом. Универзитет на коленима.

Та слика је намењена вама. Да се уплашите. Да помислите: ако могу ово да ураде Универзитету, шта могу мени?

Али погледајмо другу слику.

Док је полиција улазила на једна врата — студенти су долазили на друга. Хиљадама. Спонтано. Без позива партија, без организације, без аутобуса.

Дошли су јер знају шта се дешава. Дошли су јер је ово њихов универзитет. Дошли су јер се не боје.

То је права слика данашњег дана. Не полиција у Ректорату. Већ студенти испред њега.

Властима које су ово наредиле кажем следеће:

Можете да узмете компјутере и рисивере. Не можете да узмете истину.

Можете да претресете канцеларије. Не можете да претресете савест народа.

Можете да пошаљете полицију. Али за сваку патролу коју пошаљете, доћи ће хиљаду студената.

Шеснаест људи је погинуло у Новом Саду. Нико није одговарао. Нико није смењиван. Ниједан ресивер није заплењен. Ниједна канцеларија није претресана.

Али када ректор стане уз студенте — тада долази полиција.

То вам говори све што треба да знате о овој власти. Не боје се криминала. Боје се образовања.

Студентима кажем:

Видели сте шта се десило данас. Видели сте полицију у вашем Универзитету. Видели сте камере како то преносе као да је то победа.

То није победа. То је признање пораза. Када власт шаље полицију на универзитет, то значи да је изгубила све аргументе. Када плени компјутере уместо да одговара на питања — то значи да нема одговоре.

Петнаест месеци сте стајали на улицама. На киши. На сунцу. На мразу. Рекли су да ћете одустати. Нисте. Рекли су да сте терористи. Нисте. Рекли су да сте страни плаћеници. Нисте. Сада шаљу полицију на ваш Универзитет.

И нећете одустати ни сада.

Грађанима Србије кажем:

Оно што се данас десило на Универзитету у Београду није напад на мене лично. Ово је напад на идеју да у Србији постоји било шта што власт не може да контролише. Универзитет је последња институција која стоји усправно. Зато су дошли.

Ово је напад на идеју да у Србији постоји било шта што власт не може да контролише

Али Универзитет не стоји усправно зато што има зидове. Стоји зато што има људе. Професоре који одбијају да ћуте. Студенте који одбијају да се боје.

Грађане који одбијају да забораве шеснаест живота из Новог Сада.

Компјутере и рисивере могу да однесу. Али оно што чини овај Универзитет — част, знање, истину — то не могу да ставе у кутију и изнесу из зграде.

О истрази:

Универзитет у Београду у потпуности поштује владавину права. Подржавамо сваку закониту истрагу. Али оно што се данас десило нема везе са истрагом. Имало је везе са застрашивањем.

Понављам позив: тражимо независну, уколико је потребно и међународно надгледану истрагу околности смрти наше студенткиње. Тражимо форензичке стручњаке, а не политичке операције. Тражимо истину — не казну за оне који је траже.

Међународној заједници:

Данас је полиција ушла на Универзитет у Београду. То се преноси уживо као политички спектакл. Ово није истрага. Ово је обрачун са слободом мишљења.

Позивам универзитете широм Европе, Европску комисију, Европски парламент и све који верују у академску слободу да се огласе. Данас Београд. Сутра било који други универзитет у Европи који се усуди да стане уз своје студенте.

Завршићу онако како сам почео — са истином.

Ова власт не напада Универзитет зато што смо учинили нешто лоше.

Напада нас зато што смо учинили нешто добро.

Стали смо уз студенте. Стали смо уз истину. Стали смо уз Србију.

И то ћемо наставити да радимо. Са ресиверима или без њих.

Није у злоби, у знању је моћ.

* Интегралан говор ректора Владана Ђокића испред Ректората Универзитета у Београду 31. марта 2026.

(НСПМ)