Преносимо | |||
Како је пао Книн - расуло и распад српске војске у Крајини |
понедељак, 15. август 2022. | |
Војно руководство некадашње Републике Српске Крајине (РСК) дела Карла фон Клаузевица читало је, како се сада, са ове временске дистанце може констатовати, само факултативно, као део неког предмета на Војној академији. С друге стране, креатори хрватске акције “Олуја” те “препоруке” применили су у пракси у лето 1995. године. Клаузевицево “гравитационо тежиште” основа је војне доктрине САД, чији су пензионисани генерали обучавали хрватску војску. “Главна битка на ратишту је удар тежишта на тежиште. Сходно томе, идентификовати, рашчланити, операционализовати и експлоатисати гравитационо тежиште противника један је од најкомплекснијих ратних напора. Разликовати ове центре гравитатис у непријатељској војсци, упознати њихове могућности, главни је чин стратешке процене”, конкретно је написао Клаузевиц. Книн је био политичко, војно и свако друго седиште РСК. Пад Книна, по стратегији Клаузевица, био је основа за расуло не само у војсци, него и у политичком руководству. Хрватска војска је зато од новембра 1994. године, када им је Војска Републике Српске (ВРС) практично без борбе предала Купрешка врата, која су у војној доктрини била означена као једна од кључних геостратешких тачака на Балкану, кренула у освајање Книна, а тиме и читаве РСК. РАТНЕ ГОДИНЕ: Поглед на Книн фото: а. станковић Искусни покераш, председник РС Радован Караџић, који је коцку практиковао осамдесетих година у београдском “Мажестику” док је био психијатар ФК Црвена звезда, знао је да не треба играти на хазард него на сигурно, јер је БиХ морала да се подели у односу 49:51 одсто. И шта ће му планине без становника у Босанској Крајини, боље да то служи за “поткусуривање”. Онда долази до “кохабитације” око војних операција – кога брига за тамо неко Ливањско или Граховско поље. А Хрвати су то искористили за пробој на Динару одакле су на длану имали Книнску крајину. КНИН НА ДЛАНУ
Један од високих официра тадашње Српске војске Крајине (СВК) испричао је аутору овог текста како је звао генерала Душана Кукобата, тада начелника штаба Другог крајишког корпуса ВРС, да размене податке и договоре се о заједничким акцијама на Динари, на коју су Хрвати у склопу акције “Зима 1994” продирали, те да добије податке од извиђачко диверзантског одреда “Орлови Грмеча”, који је предводио Миле Шушљик. Никад му ти подаци нису достављени. Свака сарадња је била изостала, као да нису две “братске” војске. Када су Хрвати заузимали стратешки важну планину Шатор, ишла је да положаје брани специјална јединица книнског СУП-а (Книн, Бенковац, Обровац), а ВРС се повукла по нечијем наређењу. Хрвати су овладали Динаром током пролећа 1995. године, а СВК, уместо да шаље додатне снаге, упућује протесна писма Унпрофору. Лакрдија је што и Унпрофор признаје да хрватске снаге пуцају по њиховим војницима, укључујући у једном случају и команданта сектора “Југ” и његову пратњу, а српска страна то “најоштрије осуђује”. За читаоце није битно, али оног тренутка кад је Хрватска војска заузела Антића главу, почео је суноврат СВК и пад РСК. Следе после Бравчев долац и слични топоними, углавном, Книн им је од априла 1995. године био као на длану. РАСПАД СРПСКЕ ВОЈСКЕ КРАЈИНЕ А шта ради СВК – ништа! Севернодалматински корпус СВК имао је две моторизоване бригаде и четири лаке пешадијске, на папиру око 14.000 људи, у стварности око 10.000. Покривао је простор од Велебита изнад Обровца па до Динаре до Босанског Грахова. Од тих 10.000 људи, 75. книнска и 92. бенковачка моторизована бригада имале су по око 3.000 људи, ове лаке пешадијске од 1.000 до 2.500, и то свакако није било довољно да се одбрани линија фронта, имајући у виду да је увек пола људства било на одмору, код куће или на боловању, плус они који су дезертирали уочи “Олује”. Занимљива су сведочења официра тих јединица која, у ствари, говоре о стању у СВК и објашњавају брзи пораз и крах 7. корпуса СВК. “Био сам командант батаљона, капетан, и једини активни официр у својој јединици, сви остали су били резервисти, ‘приучени’. На почетку ми је командант бригаде био резервни капетан, унапређен у мајора. Нигде официра нижег чина од мог, поготово не подофицира. То је било страшно, како одвести војску на Динару а нема ко да им командује, да им укаже на основне ствари. Како десетар из ЈНА, који је гледао како да се под конац наместе кревети, да објасни копање заклона у камењару”, каже један од тих официра. КУДА: После пада Крајинефото: драшко гаговић Бивши високи официр СВК указује и да су свуда по јединицама били на функцијама резервисти, Крајишници из Београда нису хтели да дођу, увек су се “вадили” на здравствене проблеме. “Имаш две бригаде у 7. корпусу, у којима су команданти резервни официри-капетани. Не кажем да су они лоше радили свој посао, али то не иде тако. Имаш бригаду у којој је командант једини официр. То се односи на ове четири лаке пешадијске бригаде. У 72. (бенковачкој) моторизованој и 75. (книнској) бар си у команди имао официре, подофицира је увек недостајало, али си бар имао људе од струке, који су могли нешто да организују. Те бригаде су имале по 3.000 људи. А онда имаш, рецимо, 1. лаку (Врличку) бригаду, која је држала положај на Динари, 2.500 људи на папиру, у стварности много мање, а ‘рупа’ која зјапи према непријатељу огромна. Шаљу им у помоћ делове других јединица, те док се снађу, већ им пролази ‘смена’. Неко је намерно ‘жртвовао’ тај правац”, наводи тај пензионисани официр. Његов колега, такође пензионер, указује и на другу чињеницу – да је из тог Севернодалматинског корпуса уочи пада Книна око 4.000 од њих 14.000 било на “боловању”, 3.000 на одсуству, а после пада Босанског Грахова под хрватску контролу, још 2.000 је дословно дезертирало. ТОПОВСКО МЕСО Аутор овог текста је тих дана био у Книну, али да не би будио емоције, а има их, ослања се само на чињенице.
У Книну је тад била општа мобилизација, све што је било мушко и кретало се мобилисано је и слано на Динару, што је био више минус него плус, људи су послани као “топовско месо”. У то време, иначе, у РСК била је популарна изрека да “Книњани не ратују”. Книњани су и те како били на ратиштима, о томе довољно сведочи чињеница да је, гледајући статистику броја погинулих и рањених, ту Книн, нажалост, без премца на врху. Проблем је, за оне који то говоре, што је Книн био административно седиште РСК, и ту су долазили разни министри, доводили своје сараднике – возаче, секретарице, шефове кабинета… па се стварао привид да су у Книну дезертери. Неколико дана уочи “Олује” ти људи су нестали, а оно мало Книњана који су радили у државним службама углавном су мобилисани и послати, без дана припреме, у неки тамо Бравчев долац на Динару, тик испод Антића главе. Радило се о људима који су од 1991. године обављали стручне послове без којих систем администрације РСК не би могао функционисати, али тада о томе нико није размишљао, важно је било попунити јединице. Један од команданата на том “динарском правцу” испричао је аутору овог текста како му је, непосредно пред “Олују”, из такозваног Корпуса специјалних јединица доведено 300-400 људи, присилно мобилисаних у Србији. А мобилизација је у пролеће била у стилу: заустави те полицајац на улици, тражи личну карту, види да си рођен у Хрватској, одмах те трпају у “марицу”, па у полицијску станицу, после у аутобус и правац полигон на Слуњу, где постајеш припадник Корпуса специјалних јединица РСК. “Гледам те несрећнике, видим да су изгубљени у простору и времену, и кажем официру који их је довео, мом пријатељу и искусном ратнику: ‘Врати их назад, за дан-два биће погибије, немој и њих још да носим на души’. И он их врати.” ПРОГЛАС ФРАЊЕ ТУЂМАНА Долази 4. август 1995, 5 сати ујутро. Хрватски радио, који се слушао у целој РСК, емитује проглас Фрање Туђмана: “У име демократске власти, позивам припаднике српских паравојних постројба, који су својевољно или присилно мобилизирани у паравојне српске постројбе, да предају оружје хрватским властима уз јамство да ће им бити удијељена амнестија према важећим хрватским законима. Позивам иницијаторе побуне да схвате узалудност свога потхвата и његову штетност за српску заједницу у Хрватској ако устрају у побуни, да се предају хрватским властима и прихвате опрост или правично суђење за своје пријеступе. Позивам хрватске грађане српске националности који нису активно судјеловали у побуни, да остану код својих кућа и без бојазни за свој живот и своју имовину дочекају хрватску власт, уз јамство да ће им се дати сва грађанска права и омогућити избори за локалну самоуправу према хрватском Уставу и Уставном закону уз присутност међународних проматрача. Одлучни смо да прекинемо патње и неизвјесност хрватских прогнаника с окупираних подручја, а да хрватским Србима зајамчимо људска и етничка права у уставно-правном поретку демократске Хрватске.” Већини оних који су поверовали Туђмановом прогласу стварно су прекинуте патње – ликвидирани су. На Книн су се тог јутра сручиле салве граната из артиљеријских оруђа или вишецевних бацача ракета. Циљеви су гађани селективно-неселективно: селективно војни објекти, а неселективно да се уплаши становништво, део теорије Клаузевица.
У Главном штабу СВК расуло, исто и у МУП-у; као неко ко је својим очима то гледао и данас не могу да поверујем. Неколико новинара, нас шест, касније сазнајем, од 56 људи који су имали специјалне пропуснице такозваног Државног информативног пула, окупља се у Дому Војске, у коме је био и државни Прес центар и уживо пратимо расуло, успут избегавајући гелере од граната које су засипале зграду Команде гарнизона, а у паузама бомбардовања помажући да се угаси пожар на суседној кући, иначе власништву хрватске породице, “колатерална штета”. Политичари, наравно, безбрижни јер не само да су они на време отишли, него су евакуисали и своје породице данима раније. Једини изузетак био је кнински градоначелник и министар информисања Драго Ковачевић (нажалост, покојни). И председник РСК Милан Мартић. ХАОС Настао је хаос где се више не зна ко пије, а ко плаћа, измешани су официри, удбаши, полицајци, новинари – колеге.
Око поноћи, Главни штаб СВК оглашава фајронт, искључују се телефонске везе. Дотле, кроз главну книнску улицу сатима пролазе аутомобили и трактори са избеглицама из села према шибенском ратишту. А за њима и војници. Збогом, Крајино! Оно што је после доказано, а што су потврдили и припадници Хрватске војске, иако су имали Книн на длану њихови тенкови, пристигли преко Динаре и бившег војног полигона “Црвена земља”, добили су наредбу да не дејствују док се 75. моторизована бригада не повуче са положаја према Шибенику. Била је много јака и борбено способна и знали су да ће да узврати. На челу јој био потпуковник Владимир Давидовић, официр осуђен за “издају” у процесу против генерала Владимира Трифуновића. И тада, као и раније, Давидовића су поштовале све колеге због његовог умећа. Унапређење Слободана Ковачевића Командант Севернодалматинског корпуса Слободан Ковачевић, именован на ту функцију свега неколико дана пред “Олују”, шаље свог начелника штаба, тада потпуковника Милорада Радића, да координира акције на Динари, кад Хрвати практично “ушетавају” на “врата Далмације”, како су звали Книн. То што за затварање тог правца недостају још бар три бригаде, новоименованог команданта није занимало. Ни то што се присилно мобилисани шаљу да одбране РСК од најмање три пута јачих припадника професионалних, гардијских бригада ХВ. Заузврат, Ковчевић је у Србији добио чин генерала и функцију начелника оклопно-механизованих јединица Војске Југославије. Још муњевитије је награђен генерал Милорад Ступар, постао је начелник Управе пешадије. Самоубиство потпуковника Бојанића Правећи скокове између цикличких салви граната, у доласку до зграде Команде, видим да износе тело у црној (мртвачкој) кеси. Питам ко је и кримтехничари ми кажу: потпуковник Бојанић. Радомир Бојанић, потпуковник, који је, док су други официри бежали да не оду у СВК, на сопствени захтев тамо дошао 1994. године. Био је дежурни оперативни за РВ и ПВО у Команди СВК у Книну, наредио је дизање авијације са Удбине, а онда су му колеге рекле да отвори коверту са наређењима и прочита. Човек отворио, ништа није рекао, само је извадио Заставин “магнум 357” и убио се. Било је и таквих часних официра. |