Kako je pao Knin - rasulo i raspad srpske vojske u Krajini

Vojno rukovodstvo nekadašnje Republike Srpske Krajine (RSK) dela Karla fon Klauzevica čitalo je, kako se sada, sa ove vremenske distance može konstatovati, samo fakultativno, kao deo nekog predmeta na Vojnoj akademiji. S druge strane, kreatori hrvatske akcije “Oluja” te “preporuke” primenili su u praksi u leto 1995. godine.

Klauzevicevo “gravitaciono težište” osnova je vojne doktrine SAD, čiji su penzionisani generali obučavali hrvatsku vojsku. “Glavna bitka na ratištu je udar težišta na težište. Shodno tome, identifikovati, raščlaniti, operacionalizovati i eksploatisati gravitaciono težište protivnika jedan je od najkompleksnijih ratnih napora. Razlikovati ove centre gravitatis u neprijateljskoj vojsci, upoznati njihove mogućnosti, glavni je čin strateške procene”, konkretno je napisao Klauzevic.

Knin je bio političko, vojno i svako drugo sedište RSK. Pad Knina, po strategiji Klauzevica, bio je osnova za rasulo ne samo u vojsci, nego i u političkom rukovodstvu.

Hrvatska vojska je zato od novembra 1994. godine, kada im je Vojska Republike Srpske (VRS) praktično bez borbe predala Kupreška vrata, koja su u vojnoj doktrini bila označena kao jedna od ključnih geostrateških tačaka na Balkanu, krenula u osvajanje Knina, a time i čitave RSK.

RATNE GODINE: Pogled na Knin

foto: a. stanković

Iskusni pokeraš, predsednik RS Radovan Karadžić, koji je kocku praktikovao osamdesetih godina u beogradskom “Mažestiku” dok je bio psihijatar FK Crvena zvezda, znao je da ne treba igrati na hazard nego na sigurno, jer je BiH morala da se podeli u odnosu 49:51 odsto. I šta će mu planine bez stanovnika u Bosanskoj Krajini, bolje da to služi za “potkusurivanje”. Onda dolazi do “kohabitacije” oko vojnih operacija – koga briga za tamo neko Livanjsko ili Grahovsko polje. A Hrvati su to iskoristili za proboj na Dinaru odakle su na dlanu imali Kninsku krajinu.

KNIN NA DLANU

Hrvati su ovladali Dinarom tokom proleća 1995. godine, a SVK, umesto da šalje dodatne snage, upućuje protesna pisma Unproforu. Lakrdija je što i Unprofor priznaje da hrvatske snage pucaju po njihovim vojnicima, uključujući u jednom slučaju i komandanta sektora “Jug” i njegovu pratnju, a srpska strana to “najoštrije osuđuje”

Jedan od visokih oficira tadašnje Srpske vojske Krajine (SVK) ispričao je autoru ovog teksta kako je zvao generala Dušana Kukobata, tada načelnika štaba Drugog krajiškog korpusa VRS, da razmene podatke i dogovore se o zajedničkim akcijama na Dinari, na koju su Hrvati u sklopu akcije “Zima 1994” prodirali, te da dobije podatke od izviđačko diverzantskog odreda “Orlovi Grmeča”, koji je predvodio Mile Šušljik. Nikad mu ti podaci nisu dostavljeni. Svaka saradnja je bila izostala, kao da nisu dve “bratske” vojske. Kada su Hrvati zauzimali strateški važnu planinu Šator, išla je da položaje brani specijalna jedinica kninskog SUP-a (Knin, Benkovac, Obrovac), a VRS se povukla po nečijem naređenju.

Hrvati su ovladali Dinarom tokom proleća 1995. godine, a SVK, umesto da šalje dodatne snage, upućuje protesna pisma Unproforu. Lakrdija je što i Unprofor priznaje da hrvatske snage pucaju po njihovim vojnicima, uključujući u jednom slučaju i komandanta sektora “Jug” i njegovu pratnju, a srpska strana to “najoštrije osuđuje”.

Za čitaoce nije bitno, ali onog trenutka kad je Hrvatska vojska zauzela Antića glavu, počeo je sunovrat SVK i pad RSK. Slede posle Bravčev dolac i slični toponimi, uglavnom, Knin im je od aprila 1995. godine bio kao na dlanu.

RASPAD SRPSKE VOJSKE KRAJINE

A šta radi SVK – ništa! Severnodalmatinski korpus SVK imao je dve motorizovane brigade i četiri lake pešadijske, na papiru oko 14.000 ljudi, u stvarnosti oko 10.000. Pokrivao je prostor od Velebita iznad Obrovca pa do Dinare do Bosanskog Grahova. Od tih 10.000 ljudi, 75. kninska i 92. benkovačka motorizovana brigada imale su po oko 3.000 ljudi, ove lake pešadijske od 1.000 do 2.500, i to svakako nije bilo dovoljno da se odbrani linija fronta, imajući u vidu da je uvek pola ljudstva bilo na odmoru, kod kuće ili na bolovanju, plus oni koji su dezertirali uoči “Oluje”.

Zanimljiva su svedočenja oficira tih jedinica koja, u stvari, govore o stanju u SVK i objašnjavaju brzi poraz i krah 7. korpusa SVK. “Bio sam komandant bataljona, kapetan, i jedini aktivni oficir u svojoj jedinici, svi ostali su bili rezervisti, ‘priučeni’. Na početku mi je komandant brigade bio rezervni kapetan, unapređen u majora. Nigde oficira nižeg čina od mog, pogotovo ne podoficira. To je bilo strašno, kako odvesti vojsku na Dinaru a nema ko da im komanduje, da im ukaže na osnovne stvari. Kako desetar iz JNA, koji je gledao kako da se pod konac nameste kreveti, da objasni kopanje zaklona u kamenjaru”, kaže jedan od tih oficira.

KUDA: Posle pada Krajinefoto: draško gagović

Bivši visoki oficir SVK ukazuje i da su svuda po jedinicama bili na funkcijama rezervisti, Krajišnici iz Beograda nisu hteli da dođu, uvek su se “vadili” na zdravstvene probleme. “Imaš dve brigade u 7. korpusu, u kojima su komandanti rezervni oficiri-kapetani. Ne kažem da su oni loše radili svoj posao, ali to ne ide tako. Imaš brigadu u kojoj je komandant jedini oficir. To se odnosi na ove četiri lake pešadijske brigade. U 72. (benkovačkoj) motorizovanoj i 75. (kninskoj) bar si u komandi imao oficire, podoficira je uvek nedostajalo, ali si bar imao ljude od struke, koji su mogli nešto da organizuju. Te brigade su imale po 3.000 ljudi. A onda imaš, recimo, 1. laku (Vrličku) brigadu, koja je držala položaj na Dinari, 2.500 ljudi na papiru, u stvarnosti mnogo manje, a ‘rupa’ koja zjapi prema neprijatelju ogromna. Šalju im u pomoć delove drugih jedinica, te dok se snađu, već im prolazi ‘smena’. Neko je namerno ‘žrtvovao’ taj pravac”, navodi taj penzionisani oficir.

Njegov kolega, takođe penzioner, ukazuje i na drugu činjenicu – da je iz tog Severnodalmatinskog korpusa uoči pada Knina oko 4.000 od njih 14.000 bilo na “bolovanju”, 3.000 na odsustvu, a posle pada Bosanskog Grahova pod hrvatsku kontrolu, još 2.000 je doslovno dezertiralo.

TOPOVSKO MESO

Autor ovog teksta je tih dana bio u Kninu, ali da ne bi budio emocije, a ima ih, oslanja se samo na činjenice.

Nekoliko dana uoči “Oluje” ti ljudi su nestali, a ono malo Kninjana koji su radili u državnim službama uglavnom su mobilisani i poslati, bez dana pripreme, u neki tamo Bravčev dolac na Dinaru, tik ispod Antića glave. Radilo se o ljudima koji su od 1991. godine obavljali stručne poslove bez kojih sistem administracije RSK ne bi mogao funkcionisati, ali tada o tome niko nije razmišljao, važno je bilo popuniti jedinice

U Kninu je tad bila opšta mobilizacija, sve što je bilo muško i kretalo se mobilisano je i slano na Dinaru, što je bio više minus nego plus, ljudi su poslani kao “topovsko meso”.

U to vreme, inače, u RSK bila je popularna izreka da “Kninjani ne ratuju”. Kninjani su i te kako bili na ratištima, o tome dovoljno svedoči činjenica da je, gledajući statistiku broja poginulih i ranjenih, tu Knin, nažalost, bez premca na vrhu. Problem je, za one koji to govore, što je Knin bio administrativno sedište RSK, i tu su dolazili razni ministri, dovodili svoje saradnike – vozače, sekretarice, šefove kabineta… pa se stvarao privid da su u Kninu dezerteri.

Nekoliko dana uoči “Oluje” ti ljudi su nestali, a ono malo Kninjana koji su radili u državnim službama uglavnom su mobilisani i poslati, bez dana pripreme, u neki tamo Bravčev dolac na Dinaru, tik ispod Antića glave. Radilo se o ljudima koji su od 1991. godine obavljali stručne poslove bez kojih sistem administracije RSK ne bi mogao funkcionisati, ali tada o tome niko nije razmišljao, važno je bilo popuniti jedinice.

Jedan od komandanata na tom “dinarskom pravcu” ispričao je autoru ovog teksta kako mu je, neposredno pred “Oluju”, iz takozvanog Korpusa specijalnih jedinica dovedeno 300-400 ljudi, prisilno mobilisanih u Srbiji. A mobilizacija je u proleće bila u stilu: zaustavi te policajac na ulici, traži ličnu kartu, vidi da si rođen u Hrvatskoj, odmah te trpaju u “maricu”, pa u policijsku stanicu, posle u autobus i pravac poligon na Slunju, gde postaješ pripadnik Korpusa specijalnih jedinica RSK. “Gledam te nesrećnike, vidim da su izgubljeni u prostoru i vremenu, i kažem oficiru koji ih je doveo, mom prijatelju i iskusnom ratniku: ‘Vrati ih nazad, za dan-dva biće pogibije, nemoj i njih još da nosim na duši’. I on ih vrati.”

PROGLAS FRANjE TUĐMANA

Dolazi 4. avgust 1995, 5 sati ujutro. Hrvatski radio, koji se slušao u celoj RSK, emituje proglas Franje Tuđmana: “U ime demokratske vlasti, pozivam pripadnike srpskih paravojnih postrojba, koji su svojevoljno ili prisilno mobilizirani u paravojne srpske postrojbe, da predaju oružje hrvatskim vlastima uz jamstvo da će im biti udijeljena amnestija prema važećim hrvatskim zakonima. Pozivam inicijatore pobune da shvate uzaludnost svoga pothvata i njegovu štetnost za srpsku zajednicu u Hrvatskoj ako ustraju u pobuni, da se predaju hrvatskim vlastima i prihvate oprost ili pravično suđenje za svoje prijestupe. Pozivam hrvatske građane srpske nacionalnosti koji nisu aktivno sudjelovali u pobuni, da ostanu kod svojih kuća i bez bojazni za svoj život i svoju imovinu dočekaju hrvatsku vlast, uz jamstvo da će im se dati sva građanska prava i omogućiti izbori za lokalnu samoupravu prema hrvatskom Ustavu i Ustavnom zakonu uz prisutnost međunarodnih promatrača. Odlučni smo da prekinemo patnje i neizvjesnost hrvatskih prognanika s okupiranih područja, a da hrvatskim Srbima zajamčimo ljudska i etnička prava u ustavno-pravnom poretku demokratske Hrvatske.” Većini onih koji su poverovali Tuđmanovom proglasu stvarno su prekinute patnje – likvidirani su.

Na Knin su se tog jutra sručile salve granata iz artiljerijskih oruđa ili višecevnih bacača raketa. Ciljevi su gađani selektivno-neselektivno: selektivno vojni objekti, a neselektivno da se uplaši stanovništvo, deo teorije Klauzevica.

Političari, naravno, bezbrižni jer ne samo da su oni na vreme otišli, nego su evakuisali i svoje porodice danima ranije. Jedini izuzetak bio je kninski gradonačelnik i ministar informisanja Drago Kovačević (nažalost, pokojni). I predsednik RSK Milan Martić

U Glavnom štabu SVK rasulo, isto i u MUP-u; kao neko ko je svojim očima to gledao i danas ne mogu da poverujem. Nekoliko novinara, nas šest, kasnije saznajem, od 56 ljudi koji su imali specijalne propusnice takozvanog Državnog informativnog pula, okuplja se u Domu Vojske, u kome je bio i državni Pres centar i uživo pratimo rasulo, usput izbegavajući gelere od granata koje su zasipale zgradu Komande garnizona, a u pauzama bombardovanja pomažući da se ugasi požar na susednoj kući, inače vlasništvu hrvatske porodice, “kolateralna šteta”.

Političari, naravno, bezbrižni jer ne samo da su oni na vreme otišli, nego su evakuisali i svoje porodice danima ranije. Jedini izuzetak bio je kninski gradonačelnik i ministar informisanja Drago Kovačević (nažalost, pokojni). I predsednik RSK Milan Martić.

HAOS

Nastao je haos gde se više ne zna ko pije, a ko plaća, izmešani su oficiri, udbaši, policajci, novinari – kolege.

Ono što je posle dokazano, a što su potvrdili i pripadnici Hrvatske vojske, iako su imali Knin na dlanu njihovi tenkovi, pristigli preko Dinare i bivšeg vojnog poligona “Crvena zemlja”, dobili su naredbu da ne dejstvuju dok se 75. motorizovana brigada ne povuče sa položaja prema Šibeniku

Oko ponoći, Glavni štab SVK oglašava fajront, isključuju se telefonske veze.

Dotle, kroz glavnu kninsku ulicu satima prolaze automobili i traktori sa izbeglicama iz sela prema šibenskom ratištu. A za njima i vojnici. Zbogom, Krajino!

Ono što je posle dokazano, a što su potvrdili i pripadnici Hrvatske vojske, iako su imali Knin na dlanu njihovi tenkovi, pristigli preko Dinare i bivšeg vojnog poligona “Crvena zemlja”, dobili su naredbu da ne dejstvuju dok se 75. motorizovana brigada ne povuče sa položaja prema Šibeniku. Bila je mnogo jaka i borbeno sposobna i znali su da će da uzvrati. Na čelu joj bio potpukovnik Vladimir Davidović, oficir osuđen za “izdaju” u procesu protiv generala Vladimira Trifunovića. I tada, kao i ranije, Davidovića su poštovale sve kolege zbog njegovog umeća.

Unapređenje Slobodana Kovačevića

Komandant Severnodalmatinskog korpusa Slobodan Kovačević, imenovan na tu funkciju svega nekoliko dana pred “Oluju”, šalje svog načelnika štaba, tada potpukovnika Milorada Radića, da koordinira akcije na Dinari, kad Hrvati praktično “ušetavaju” na “vrata Dalmacije”, kako su zvali Knin. To što za zatvaranje tog pravca nedostaju još bar tri brigade, novoimenovanog komandanta nije zanimalo. Ni to što se prisilno mobilisani šalju da odbrane RSK od najmanje tri puta jačih pripadnika profesionalnih, gardijskih brigada HV. Zauzvrat, Kovčević je u Srbiji dobio čin generala i funkciju načelnika oklopno-mehanizovanih jedinica Vojske Jugoslavije. Još munjevitije je nagrađen general Milorad Stupar, postao je načelnik Uprave pešadije.

Samoubistvo potpukovnika Bojanića

Praveći skokove između cikličkih salvi granata, u dolasku do zgrade Komande, vidim da iznose telo u crnoj (mrtvačkoj) kesi. Pitam ko je i krimtehničari mi kažu: potpukovnik Bojanić. Radomir Bojanić, potpukovnik, koji je, dok su drugi oficiri bežali da ne odu u SVK, na sopstveni zahtev tamo došao 1994. godine. Bio je dežurni operativni za RV i PVO u Komandi SVK u Kninu, naredio je dizanje avijacije sa Udbine, a onda su mu kolege rekle da otvori kovertu sa naređenjima i pročita. Čovek otvorio, ništa nije rekao, samo je izvadio Zastavin “magnum 357” i ubio se. Bilo je i takvih časnih oficira.

(Vreme)