Maligni narcizam i laži Aleksandra Vučića

Koliko puta ste čuli najvišeg državnog funkcionera kako ekstatično tvrdi da „Srbija ima veći rast BDP-a od svih zemalja Evropske unije“? A istina je da su prošle godine veći rast imale Irska, Malta, Kipar, Poljska, Danska i Hrvatska.

Na stranu činjenica da ne može da se poredi rast BDP-a visokorazvijenih industrijalizovanih država (koji je uobičajeno oko 1,5 odsto godišnje) sa rastom BDP-a država koje su na neuporedivo nižem stepenu privrednog razvoja, kakva je Srbija (poželjno ne manje od 5 odsto rasta godišnje).

Slušate te lažljivce kako vam govore o nominalnom BDP-u, koji sam po sebi gotovo ništa ne znači, a nikada o BDP-u po glavi stanovnika i o BDP-u po paritetu kupovne moći. Nećete o tome ni čuti jer je BDP po glavi stanovnika Srbije niži nego u pet zemalja okruženja, a viši nego u samo tri — BiH, Severnoj Makedoniji i Albaniji!

Takvo poređenje je isto toliko glupo koliko bi bilo porediti Srbiju sa zemljama Afrike koje imaju višestruko viši desetogodišnji prosečan godišnji rast BDP-a od njenih 3,1% — npr. Etiopijom (11,6%), Ruandom (9,9%), Obalom Slonovače (9,4%), Gvinejom (8,6%)...

Naravno, ne radi se o gluposti ni o neznanju, već o drskoj manipulaciji.

Koliko puta ste čuli da „Srbija ima veći desetogodišnji prosečan rast BDP-a od svih zemalja u okruženju“? A istina je da Srbija u periodu 2014–2023. godine ima desetogodišnji prosečan rast BDP-a od 3,1%, što je niže od Rumunije (3,6%) i Hrvatske (3,4%), jednako Mađarskoj i Albaniji, a nešto više od Crne Gore.

Slušate te lažljivce kako vam govore o nominalnom BDP-u, koji sam po sebi gotovo ništa ne znači, a nikada o BDP-u po glavi stanovnika i o BDP-u po paritetu kupovne moći. Nećete o tome ni čuti jer je BDP po glavi stanovnika Srbije niži nego u pet zemalja okruženja, a viši nego u samo tri — BiH, Severnoj Makedoniji i Albaniji! Desetogodišnji prosek (2014–2023) BDP-a po glavi stanovnika zemalja u okruženju (u američkim dolarima) iznosi: Mađarska 17.000, Hrvatska 16.500, Rumunija 13.500, Bugarska 10.500, Crna Gora 8.700, Srbija 8.200, BiH 6.400, Severna Makedonija 6.200 i Albanija 5.700.

Predsednik Republike posebno voli da nas poredi sa Hrvatskom, pa eto kako stvari stoje: BDP po glavi stanovnika nam je dva puta niži.

Mogli ste da čujete tokom predstavljanja Nacionalne strategije „Srbija 2030“, pa se to ponavlja, da je „prosečna plata 2012. godine bila 360 evra, 2025. godine 1.057 evra, a 2030. godine će biti 1.700 evra“, što je kombinacija neistine, poluistine i obećanja. Manja je neistina da je prosečna plata 2012. godine bila 360 evra (jer je bila 366 evra), a veća je neistina da je 2025. godine bila 1.057 evra (jer je bila 933 evra; samo u decembru, mesecu kada se zarade uobičajeno drastično povećavaju, a zatim ponovo smanjuju u januaru naredne godine, bila je 1.057 evra, što nije prosečna plata u 2025. godini).

Pritom, nije se govorilo niti analizirala kupovna moć građana, već su iznošeni samo netačni ili polutačni podaci o dinarskim zaradama prevedenim u evre po precenjenom kursu dinara koji se godinama ne menja i već odavno nije odraz snage privrede.

Iz istih usta čuli ste i sjajnu vest da je minimalna zarada dostigla, odnosno pokrila minimalnu prosečnu korpu. Začudo, ovog puta nije slagano, ali nije rečeno šta je sadržina minimalne prosečne korpe, koja — tvrdi se — sadrži robu i usluge koje obezbeđuju mesečno održavanje života i radnog kapaciteta članova tročlanog domaćinstva.

Evo nekih stavki:

25 kg hleba, po 1 kg pirinča i testenina, 5 kg brašna, 0,5 kg spanaća, 2,5 kg paradajza, 0,5 kg pasulja, 10 kg krompira... 0,5 kg junetine, 3 kg svinjetine, 3,5 kg piletine, 0,7 kg ribe... 10 l mleka, 5 l jogurta, 200 grama kajmaka, 100 grama čokolade...

U 2025. godini za tročlanu porodicu mesečno za hranu i bezalkoholna pića odvojeno je 27.385 dinara! Uz to, za odeću i obuću 1.430 dinara, za opremu stana i održavanje 2.300, zdravstvo 1.925, obrazovanje 143 dinara, rekreaciju i kulturu 2.050 dinara... do ukupno 56.868 dinara mesečnih troškova tročlane porodice.

Govore vam o uspesima: najvećim stranim direktnim investicijama, a ne objašnjavaju kako nam BDP ne raste više nego onima koji ih nemaju; pa o kursu dinara — kako se ne menja, a ne govore o posledicama nerealnog kursa po izvoznu privredu... O korupciji i kriminalu — muk. Uostalom, nije ni lepo govoriti o sebi

Nema troškova kupovine ili iznajmljivanja stana, letovanja, popravki u stanu, nabavke neophodnih kućnih aparata, a o kupovini ili održavanju automobila da i ne govorim. Sto grama čokolade mesečno, 1.430 dinara za odeću i obuću, 143 dinara za obrazovanje — heeeeej, malo li je? Zlatno doba Srbije!

Govore vam o uspesima: najvećim stranim direktnim investicijama, a ne objašnjavaju kako nam BDP ne raste više nego onima koji ih nemaju; pa o kursu dinara — kako se ne menja, a ne govore o posledicama nerealnog kursa po izvoznu privredu...

O korupciji i kriminalu — muk. Uostalom, nije ni lepo govoriti o sebi.

Ovakvim neistinama, poluistinama i obmanjujućem prećutkivanju izloženi ste svakodnevno i svih ovih dana dok jezde selima i zaseocima, maze i ljube decu SNS domaćina po kosici, nežno kako sopstvenu nikada nisu, pa pod šatorima, uz krkanluk i pivo, recituju toponime, prosipaju šoder, asfalt, obećanja i lažni patriotizam.

Na Mercedes koji proizvodi Ikarbus već ste zaboravili, zar ne? Na karte za metro koji samo što nije i stotine drugih malih i velikih laži? Ali valjda niste zaboravili i oprostili tvrdnju da „nadstrešnica nije rekonstruisana“ i zakletvu „ne dam Gazivode“?

Iznošenje ovih primera bilo je u okviru moje struke i iza njih stojim. Za dalje koristim tuđa znanja — učim, prepoznajem i sa vama delim.

Često najviše državne funkcionere, pa i samog predsednika Republike, zbog lažljivosti nazivaju patološkim lažovima. Ne, oni to nisu! Ili tačnije — nisu samo to!

Problem Srbije je krajnje ozbiljan jer se radi o malignom narcizmu — spoju instrumentalnog i patološkog laganja, uz sadizam ispoljen u neskrivenom uživanju u javnom ponižavanju potčinjenih i vidljivu paranoju

Po definiciji, patološki lažov učestalo iznosi neistinite tvrdnje iz unutrašnje potrebe, a ne da bi lažima i obmanama ostvario neku ličnu korist. To sa njima nije slučaj. Teme, brojnost neistina i činjenica da ih iznose svakodnevno tokom godina neprekidne izborne kampanje, sa upornošću koja iziskuje ulaganje velikog napora, ukazuju na postojanje jasnog cilja i strategije da manipulacijom javnosti podižu svoj politički rejting. Dakle, ne radi se samo o patološkom laganju, već i o instrumentalnom, nemoralnom laganju kom je cilj ostvarivanje ličnog interesa.

Dodajmo i to da, kada iznose činjenice, prikrivaju kontekst i s njima povezane najvažnije podatke koji bi, da nisu skriveni, promenili sugerisani značaj i sam smisao.

Problem Srbije je krajnje ozbiljan jer se radi o malignom narcizmu — spoju instrumentalnog i patološkog laganja, uz sadizam ispoljen u neskrivenom uživanju u javnom ponižavanju potčinjenih i vidljivu paranoju; ili, ako imaju sreće, o Hubrisovom sindromu koji je posle gubitka vlasti i moći lakše izlečiv.

Erih From je prvi definisao maligni, zloćudni, zločinački narcizam. Šta danas kaže struka?

„Maligni narcizam je kombinacija jako izraženog narcizma i antisocijalnog ponašanja, što je vrlo često u psihopatiji.“

Simptomi ove kombinacije su, između ostalog:

• Grandiozni osećaj sopstvene važnosti, superiornosti i nepobedivosti.

• Neutaživa želja da se bude u centru pažnje.

• Često laganje.

• Arogancija.

• Netolerancija oponiranja, neodobravanja ili konfrontacije, uz redovno izražavanje ljutnje.

• Manipulisanje drugim ljudima i njihovo povređivanje.

• Odsustvo empatije i kajanja.

• Ponavljajuće nepoštovanje ili kršenje zakona i prava drugih.

• Nesposobnost da se napravi razlika između ispravnog i pogrešnog.

• Nedostatak odgovornosti.

Da li ove simptome prepoznajete kod nekoga?

A znate li kakve su posledice kada se na vlasti nađu oni koji pate od ovog poremećaja?

• Urušavanje državnih institucija: erozija demokratije, nepotizam i klijentelizam, kult ličnosti, pravosuđe kao oružje.

• Razaranje društva i javnog morala: polarizacija, politička podela društva po principu „zavadi pa vladaj“, uništavanje istine kontrolisanim medijima, gubitak empatije, paranoja kao državna politika.

• Ekonomske posledice: privatizacija državnog budžeta, korupcija, iracionalne ekonomske odluke.

Da li u ovome prepoznajete ozbiljno obolelu državu Srbiju i srpsko društvo?

Da li su bolesna država i društvo izlečivi?

Jesu, otklanjanjem uzroka bolesti.

Najbolje, iako ne i jedino moguće, neinvazivnom metodom — izborima.

U slučaju povoljnog ishoda izbora sledi dug, naporan i uspešan oporavak Srbije, ali... pametan izbor lekara i terapije su conditiones sine qua non.

Mislite o tome, jer u slučaju pogrešnog izbora bolest prelazi u hroničnu, neizlečivu.

(Autor je član Predsedništva Novog DSS-a)