Izbori su završeni, Borko navali!

„I žao mi je što ste moji, a ne političari nekog mog neprijatelja. Ko je vas poznavao, ni pakao mu neće teško pasti!“ Ovako nekako bi našu postojeću političku scenu, pretpostavljam, prokomentarisao čuveni preduzetnik iz naše novije književnosti, sa kraja prošlog veka - Pantelija Topalović. 

Pre deset godina došlo je do značajnog urušavanja tadašnje vladajuće koalicije – DOS. Konačnim razvodom DS i DSS, po mnogima tada su se stekli uslovi da se održe prvi vanredni i prvi slobodni izbori. Uzgred, jedno od obećanja DOS-a, u borbi protiv Miloševićevog režima, bilo je i da se u roku od 1,5-2 godine održe slobodni izbori, ali baš. Tadašnji predsednik vlade Srbije, Đinđić, odlučno je bio protiv izbora, objašnjavajući da bi to oslabilo reforme. Izvesno vreme pred izbore, stranke na vlasti ne bi mogle da sprovode reforme koje mogu biti bolne, već se moraju udvarati narodu, radi dobijanja glasova. Jednom rečju: „Nema izbora dok traje reforma“!

Posledice tadašnjeg odbijanja vanrednih izbora zarad reformi su danas već poznate i vidljive. Međutim do izbora je moralo doći kad-tad, i dolazilo je, i stigli smo tu dokle smo stigli. No ovde nije reč o tome. Ovaj primer je naveden samo kao ilustracija, da se kod nas u vreme predizbornih kampanja mora udvarati narodu, drugim rečima lagati, radi sabiranja glasova, a politička stvarnost i suština  je zapravo sasvim drugačija.

Došli su i ovi jučerašnji izbori i prošli su kako su prošli. O njima ovde neće biti reči, jer će oni nadugačko i naširoko biti analizirani. Biće analiziran sav neukus, nekultura, možda i troškovi u ovoj kampanji, kao i poigravanje sa inteligencijom naroda. Kao nekome koga od svih tema na svetu najviše interesuju Kosovo i Metohija, vrlo upadljivo mi je delovalo odsustvo (ili stidljivo prisustvo, kako hoćete) Borka Stefanovića u izbornoj kampanji DS. Za one koji su zaboravili za ova dva meseca o kome se radi: to je onaj simpatični mladić koji u Briselu nešto pregovara oko Kosova i Metohije, a čiji su rezultati u tim pregovorima brižljivo sačuvani od pređašnjeg saziva Skupštine, i čija funkcija nije sasvim definisana, osim one člana predsedništva DS. 

Elem, Borka nismo gledali dva meseca. Zašto? Pre izborne kampanje smo uredno obaveštavani kako Borko radi jedan izuzetno dobar posao po državu, a tek po narod u Metohiji i na Kosovu da ne pričamo. Borkovi diplomatski uspesi su dizani u nebesa. Naprosto tako genijalnih doprinosa istoriji Srba nije bilo od kako je prase rep iskrivilo.

Pa zašto onda DS nije u izbornoj kampanji koristio Borkov lik i delo? Na osnovu svega što znamo o Borkovim uspesima, DS bi danas imao magičnih 126 poslanika u skupštini. Ma kakvi, najmanje 150, samo da je Borko malo zadžarao kampanju. Šteta. Prosto da čovek ne poveruje da se DS u kampanji odrekne tako moćnog resursa kakav je Borko.

Čak su i prijatelji iz Brisela i Tirane imali razumevanja za ovakav potez. Objavili su dvomesečni moratorijum na „pregovore Beograda i Prištine“, što je Editu nateralo da gorke suze roni. Taman joj se nova frizura za slikanje primila. Zašto je DS to prihvatio, kada tim „pregovorima“ samo stiče popularnost u narodu? Da li je to zato što su se uplašili da sami formiraju vladu? Sa Čedom i Vukom je bolje!? U društvu je lepše.  

Teško je poverovati da bi se iko odrekao glasova. Pre će biti da je Borka trebalo držati malo „u špajzu“ da narod ne bi naterao da razmišlja, a svako razmišljanje naroda bi bilo opasno po vlast. Ma biće da je to po sredi. Ako se pozovemo na tezu pokojnog premijera Zorana Đinđića od pre deset godina, da se uoči izbora štošta mora narodu dozirano saopštavati, kako bi se reforme koje narod ne razume mogle sprovoditi, sve će nam biti mnogo jasnije. U redu, ako smo tada i mogli razumeti premijera, jer je nova vlast bila „taze“, trebalo joj je možda vremena da se dokaže, može li to danas da prođe. Zaboga, prošlo je deset godina! Koje to reforme sada treba da radimo, koje se naroda  i skupštine ne tiču, i koje ne mogu razumeti, a koje se se tiču Borka? Jasno je kao dan – status Kosova i Metohije.

Ovih dana Srbi na Kosovu i u Metohiji se osećaju i misle nekako slično kao nakon potpisivanja Kumanovskog sporazuma: - Rat je gotov, šta li će biti s nama? I videli smo. Danas: - Izbori su završeni, šta li će biti s nama? I videćemo. To što zvaničnici izjavljuju da nikada neće priznati nezavisno Kosovo je bledo i sve bleđe. Ako ja mom komšiji otmem automobil, pa još i „sredim papire“ za njega, to što on po komšiluku priča da je auto njegov, je bezvredno. Tako je to i sa Kosovom i sa Metohijom. Bitno je šta mi radimo, a ne šta deklarišemo. Jedna deklaracija više-manje, ne menja stvar.

Borkovo odsustvo u kampanji DS može značiti samo jedno: dosadašnji rezultati pregovora u Briselu su poražavajući. To smo mi i ranije znali, ali smo možda mislili da vlast nije znala. Gestom dvomesečnog stend-baj Borkovog angažovanja je pokazala da je i te kako znala.