Jasno je da lažna krivična prijava advokata Popovića, koja ima za cilj  politički obračun sa Koštunicom i kao takva je kratkovida i nepromišljena, optužuje i Đinđića, o čemu advokat nije obavestio svoje klijente, majku i sestru pokojnog premijera.

Još od kraja ratova 1990-ih, mnogi u Srbiji žive u nadi da se spasenje za Srbiju nalazi u njenom članstvu u NATO-u i Evropskoj uniji. Njeni lideri su hipnotisani nadom da će članstvo u evro-atlantskoj zajednici obezbediti čudo. Ali, čudo koje priželjkuju neće se dogoditi.

Režim dozvoljava ženama da budu majke ali ne i preduzetnice. Ili da budu preduzetne, ali ne i majke. Na kraju će biti  kao i sa slogano  „I Evropa i Kosovo“, koji je jedno vreme glasio „Ili Evropa ili Kosovo“, da bipostao „Ni Evropa ni Kosovo“.

Pitanje je koliko politika izvinjavanja, posipanja pepelom i, prosto govoreći, cmizdrenja, makar ona bila i uzajamna može doprineti izgradnji istinskih temelja saradnje.

Ako se ovako nastavi, bolji sistem se neće uspostaviti, već će se postojeći sve bolje i sofisticiranije šminkati. U takvom sistemu građani Srbije služe kao jeftina radna snaga za zapadne firme koje se hvalisaju kako koloniziraju Srbiju i ceo Balkan.

Radnja filma teče, i Srbija kao protivnik rasturanja Jugoslavije mora biti kažnjena. Prvo se vode ratovi van njene teritorije, jer ona brani ne samo svoje tijelo, već i svoj duh. U krvavim ratovima u susjednim republikama ima mnogo krvi. Mnogi gube glave.

Naši dežurni borci za ljudska prava nisu se oglasili kada su u pitanju ove narastajuće evropske političke tendencije. Naravno da nisu, jer su oni posvećeni samo čišćenju našeg društva od zloćudnog srpskog nacionalizma. To je njihov univerzalni ideološki izgovor.

Sama činjenica da je Bogdanov već u subotu spakovao kofere i sa drugarima odleteo za Đenovu, govori da ovaj „desničar“, „nacionalista“ i „klerofašista“ nije u planu imao da ode ni na porodičnu šetnju, a kamoli da pokuša fizički da sprečava održavanje „parade“ u nedelju.

Problem je u tome da je u Srbiji redovan redosled poteza onaj koji uključuje medijski pritisak na sve sfere javnog života. Predstavnici vlasti, mediji, čak i najviši funkcioneri koji koordinišu rad pravosudnih organa smatraju svojom dužnošću da određuju i razrezuju presude.

Tadić je evoluirao ali regresijom, tj. deevoluirao je. Umesto relativno prihvatljivih stavova od pre nekoliko godina, predsednik Srbije je zauzeo u svojoj pedeset trećoj godini potpuno štetan stav, stav suprotan onom koji je imao u pedeset drugoj godini života.