Ovde se ne radi samo o strahu i izmučenosti – nego o siromaštvu, i nemogućnosti pravljenja izbora, radi se o spasavanju života, makar na to kratko vreme koliko tamo može da se provede. A posle se svako, sa ili bez sigurne kuće, vrati u onaj život napolju, van azila.

Ako je narodu hladno oko srca, nije medijima, koji ovom prilikom preuzimaju ulogu spinera optimizma. Izgleda da je nemušto upozorenje premijera da nam “pesimizam nije najbolji saveznik u narednom periodu” kod plebsa poprilično ignorisano.

Retko kad se prigodnim čestitkama povodom nacionalnih praznika posvećuje veća pažnja. To je razumljivo jer su sastavljene od toliko puta ponavljanih izraza i fraza. Samo bi poneko između protokolarnih izraza, našao vešto upakovanu poruku ili signal.

Logika potencijalnih tužbi nije nimalo zanemarljiva. Parničari verovatno nisu toliko naivni da smatraju da će svoja materijalna potraživanja ostvariti preko pravosudnih sistema Republike Srpske i Republike Srbije.

I dok zapadne vlade većinom ignorišu izveštaj Dika Martija ili pokušavaju da preko njega ćutke pređu, nevladine organizacije u Srbiji ne reaguju. Nijedna. Ljudska prava jesu ugrožena, ratni zločin jeste monstruozan, ali su žrtve očito pogrešne nacionalnosti.

Da li je u ijednoj evropskoj zemlji zabranjena prodaja Mladićevih statua ili majica sa njegovim likom? Nije. To je prima facie dokaz da prodavci za tezgama na Zelenom vencu postupaju u potpunosti u skladu sa evropskim vrednostima.

 U svakom slučaju rezultat ove ujdurme i državnog skandala jeste da smo još jednom demonstrirali svoju „servilnost“, neozbiljnost i da smo od dve ponuđene mogućnosti izabrali treću koja je gora od obe- izneverili smo i EU i Kinu, a ponajviše smo izneverili sebe.

Ponovo nam se dešava obrazac viđen u avgustu. Najpre Vuk Jeremić i srpska diplomatija nešto logično i dobro urade. Onda se digne „evroatlantska kuka i motika“. Na kraju, Tadić dođe do „realističkog“ zaključka da je bolje slediti interese naših „prijatelja“ iz Vašingtona i Brisela.

Orić je bio u Beogradu? Ako je to tačno, onda bitno pitanje glasi: kako su Specijalno tužilaštvo za ratne zločine i njegov šef, Vladimir Vukčević, na to reagovali? Ako su propustili da to učine, zašto?

Predsednik je ili neoprostivo ishitren i nepromišljen, ili svesno učestvuje u otvorenom laganju građana, činu koji je na njegovom položaju daleko gori od neplaćanja računa za struju.