Јасно је да лажна кривична пријава адвоката Поповића, која има за циљ  политички обрачун са Коштуницом и као таква је кратковида и непромишљена, оптужује и Ђинђића, о чему адвокат није обавестио своје клијенте, мајку и сестру покојног премијера.

Још од краја ратова 1990-их, многи у Србији живе у нади да се спасење за Србију налази у њеном чланству у НАТО-у и Европској унији. Њени лидери су хипнотисани надом да ће чланство у евро-атлантској заједници обезбедити чудо. Али, чудо које прижељкују неће се догодити.

Режим дозвољава женама да буду мајке али не и предузетнице. Или да буду предузетне, али не и мајке. На крају ће бити  као и са слогано  „И Европа и Косово“, који је једно време гласио „Или Европа или Косово“, да бипостао „Ни Европа ни Косово“.

Питање је колико политика извињавања, посипања пепелом и, просто говорећи, цмиздрења, макар она била и узајамна може допринети изградњи истинских темеља сарадње.

Ако се овако настави, бољи систем се неће успоставити, већ ће се постојећи све боље и софистицираније шминкати. У таквом систему грађани Србије служе као јефтина радна снага за западне фирме које се хвалисају како колонизирају Србију и цео Балкан.

Радња филма тече, и Србија као противник растурања Југославије мора бити кажњена. Прво се воде ратови ван њене територије, јер она брани не само своје тијело, већ и свој дух. У крвавим ратовима у сусједним републикама има много крви. Многи губе главе.

Наши дежурни борци за људска права нису се огласили када су у питању ове нарастaјуће европске политичке тенденције. Наравно да нису, јер су они посвећени само чишћењу нашег друштва од злоћудног српског национализма. То је њихов универзални идеолошки изговор.

Сама чињеница да је Богданов већ у суботу спаковао кофере и са другарима одлетео за Ђенову, говори да овај „десничар“, „националиста“ и „клерофашиста“ није у плану имао да оде ни на породичну шетњу, а камоли да покуша физички да спречава одржавање „параде“ у недељу.

Проблем је у томе да је у Србији редован редослед потеза онај који укључује медијски притисак на све сфере јавног живота. Представници власти, медији, чак и највиши функционери који координишу рад правосудних органа сматрају својом дужношћу да одређују и разрезују пресуде.

Тадић је еволуирао али регресијом, тј. дееволуирао је. Уместо релативно прихватљивих ставова од пре неколико година, председник Србије је заузео у својој педесет трећој години потпуно штетан став, став супротан оном који је имао у педесет другој години живота.