Početna strana > Rubrike > Kulturna politika > „Južni vetar“ - ili o srpskoj mafiji, dužnosti, lojalnosti i odgovornosti u svetu kalkulanata
Kulturna politika

„Južni vetar“ - ili o srpskoj mafiji, dužnosti, lojalnosti i odgovornosti u svetu kalkulanata

PDF Štampa El. pošta
Nikola Tanasić   
nedelja, 04. novembar 2018.

Mafijaški akcijaš „Južni vetar“ reditelja Miloša Avramovića sa Milošem Bikovićem u glavnoj ulozi učinio je upravo ono što je i obećavao — ponudio je srpskoj publici povod da se masovno vrati u bioskope. U pitanju je uzbudljiv film na prepoznatljive teme iz domaće crne hronike, zapakovan u isprobanu matricu priče o „momcima sa asfalta“ koji se bore za svoje mesto pod neumoljivim suncem slobodnog tržišta koje vlada beogradskim podzemljem, sa odličnom glumom i ubedljivom pričom, a sve to prilagođeno produkcijskim standardima na koje smo uglavnom navikli samo u bogatijim, zapadnim produkcijama. Jednom rečju, dobili smo film kakve se znalo da volimo da gledamo, ali kakve nam dugo nisu snimali — što iz čisto tehničkih, što iz političko-ideoloških razloga.

Povratak beogradskom asfaltu i romantizacija kriminala

Na prvi pogled, reč je o klasičnom mafijaškom filmu po dobro uhodanoj zapadnoj matrici, gde se zaplet i peripetije radnje kovitlaju oko Makgafina u liku „Mercedesa“ koga glavni junak nesvesno krade šefu beogradske mafije. Priča u sebi sadrži sva opšta mesta domaćih i stranih filmova na ovu temu — otuđenje od porodice, sablazan novca, sukob lojalnosti, glavne junake koji poput Ričijevih „rokenerolera“ i Neletovog Gileta Šampiona „hoće sad, i hoće sve“, do otrežnjujućeg udarca o zid uhodanog toka stvari i „dobrog biznisa“, koji po pravilu reguliše država, i koji ne voli kada se previše diže prašina čak ni u podzemlju. Ali priča koja počinje krajnje stereotipno zatim prolazi kroz niz uzbudljivih račvanja, što kroz detaljnu razradu velikog broja sporednih likova, što kroz upliv niza lokalnih, „folklornih“ elemenata balkanske škole kriminala, da bi se na kraju završila na jedan pomalo neočekivan, svakako neuobičajen, ali u osnovi zadovoljavajući način.

Ono što će na prvi pogled zasmetati svakome ko nije ljubitelj žanra jeste nezaobilazna romantizacija kriminalnog podzemlja, koje se predstavlja uzbudljivijim, glamuroznijim, i moralnijim nego što u osnovi jeste. I to je priča koja je, u najmanju ruku, stara koliko i hajdučki i uskočki ciklus srpske narodne poezije. U svojim „Magarećim godinama“, Ćopić nam pripoveda kako su se gimnazijalci u međuratnom Bihaću sa strahopoštovanjem odnosili prema „hajducima“ koji su u to vreme bili pohvatani u okolnim šumama — surova realnost drumskog razbojništva i otimačine u kulturnoj matrici krajiških dečaka stapala se sa romantičnom paradigmom — toliko omiljenom u Vesternima ili gusarskim pričama — „narodnih heroja“, „desperadosa“, i „epigona slobode“. Bez ikakve sumnje, u najmanju ruku figure samozaljubljenog i drčnog Petra Maraša (Miloš Biković), čija mešavina ambicije i hrabrosti prelazi u goli inat,  ili mafijaškog gazde Cara (Dragan Bjelogrlić), koji svoj klan tretira kao članove porodice do te mere da ugrožava svoju stvarnu porodicu, veoma su daleko od dosadne stvarnosti kriminalnog podzemlja, u kojoj trbušasti „kontroverzni biznismeni“ uz jagnjetinu dogovaraju prolazak kamiona kroz carinski terminal, bez da iko potegne pištolj, ili okrene najnovijeg „Mercedesa“ pod ručnom. Ali naravno — takav film niko ne bi hteo da gleda, kao što niko ne bi voleo da gleda film u kome srednjevekovni velikaši dva sata rešavaju teritorijalni spor kroz ugovaranje braka, ili kako kauboji dva sata gone stoku od Teksasa do Kanzasa, usput pričajući o štavljenju kože i prošlogodišnjoj žetvi kukuruza.

Briljantni glumački dometi

„Južni vetar“ nam nudi sav glamur, vatromet, i galamu jednog uzbudljivog mafijaškog filma na kakve smo uglavnom navikli u američkoj produkciji, ali sa svim onim elementima lokalnog kolorita, žargona, i nacionalnih motiva, koji su nam poznati „iz kraja“. Pored zaista kvalitetne produkcije, pored odlično uklopljene muzike koja vešto varira između bezdušnoj savremenog popa i raskalašnih narodnjaka, glavni nosilac ovog filma su glumci, koji su u svoje uloge uložili zaista ogroman trud i energiju. Kao što se i moglo očekivati, najviše pažnje privlači tragično preminuli Nebojša Glogovac, ne samo zato što mu je uloga mafijaškog bosa Goluba nažalost poslednja koju je u životu odigrao, već i zato što u njoj apsolutno briljira, dominirajući scenom na način na koji je to radio sa ulogom Živca u „Kad porastem biću Kengur“, ali ovaj put dodavši na impulsivnost karaktera, agresivnu narav, i ispade Turetovog sindroma i jednu dubinsku, psihopatološku malicioznost. Ako bismo pravili poređenja, Glogovac je u ovoj ulozi dorastao ikoničnim ulogama mahnitih mafijaša iz holivudskih klasika — Robertu de Niru u ulozi Ala Kaponea u De Palminim „Nedodirljivim“, DŽou Pešiju u ulozi Tomija de Vita u Skorsezeovim „Dobrim momcima“, ili Danijelu Deju Luisu u opet Skorsezeovim „Bandama Njujorka“. Glogovčev Golub je mahnit, nasilan, i nepredvidiv, istovremeno strašan i harizmatičan, i nema sumnje da je u pitanju jedna od uloga po kojima ćemo ga pamtiti.

U glavnoj ulozi kradljivca automobila Petra Maraša, Miloš Biković je najzad dobio priliku da dokaže domaćoj publici da nije bez razloga stekao status superzvezde u ruskoj kinematografiji, i da nije bez osnova dočekao da igra sa velikanima kao što su Danila Kozlovski ili Antonio Banderas. Bikovića je bez sumnje u prvi ešalon domaćih glumaca „lansirao“ Dragan Bjelogrić u svom serijalu „Montevideo“, ali je tek sa Petrom Marašom domaća publika došla u priliku da vidi domete njegovog glumačkog izraza. Biković igra vrlo kompleksnu ličnost koja stupa u različite emotivne odnose sa različitim ljudima koji ga okružuju — pokušava da ostvari dugoročnu vezu sa devojkom, da se toleriše sa ocem koji ga ne podnosi, da zasluži poštovanje od svoje mafijaške ekipe, da svog mlađeg brata sačuva od upadanja u kriminalne vode, i da se dokaže svoju hrabrost u sukobu sa „krupnim zverkama“ kojima se našao na putu. Mi pratimo kako njegov lik prolazi kroz ubrzani proces sazrevanja od napaljenog klinca koji misli da mu je sve dozvoljeno do muškarca koji je svestan da u životu ima obaveze prema ljudima koji su mu bliski, i onima koje voli. Bikovićev uspeh da zahvati sve finese lika kojeg igra je najbolji dokaz da je reč o zaista raskošnom talentu, i vanserijskom glumcu.

Avramovićev film, međutim, ima još mnogo upečatljivih uloga — čak mnogo više nego što je uobičajeno u ovakvom jednom filmu — i reditelj doslovno svima omogućuje da zablistaju. Naročito su ubedljivi Miodrag Radonjić u ulozi naloženog i nedotupavnog siledžije Baće i Miloš Timotijević u ulozi korumpiranog policijskog inspektora i makijaveliste Stupara, koji u priču naizgled ulaze kao najvulgarniji stereotipi, ali koji do kraja prolaze kroz veoma uzbudljivu i glumački zahtevnu transformaciju. Tu svakako treba dodati i Jovanu Stojiljković, koja takođe počinje kao potpuno šablonski ženski lik u srpskim „muškim“ filmovima, da bi izrasla u jednu od diskretnih heroina cele priče. Sve ove glumce do sada nismo imali prilike da gledamo u ovako kompleksnim ulogama, i treba im aplaudirati na načinu na koji su ovu priliku iskoristili da pokažu svima šta umeju.

Naravno, ne bi bilo fer ne pomenuti sjajnog Bogdana Diklića, koji briljira sa jedva nešto više od pet minuta vremena na sceni, odnosno Aleksandra Berčeka, koji to čini sa dve minute. Berček se u filmu pojavljuje kao Orson Vels, ili Petar Božović — kao osoba unapred uspostavljene harizme, koja ne mora da kaže ništa naročito, a da to ima nespornu težinu. Dragan Bjelogrlić, koji igra vrlo zapaženu i važnu ulogu, u velikoj meri ostaje u senci drugih glumaca, delimično zato što mu je uloga krajnje tipska, a delimično zato što su se drugi baš izrazito potrudili. Žika Todorović takođe dobija potpuno tipsku ulogu, kakve ga progone već praktično dvadeset godina, ali ovaj put uspeva u nju da unese svežine, i da se izbori za prostor da pokaže svoj ogromni talenat, koji reditelji, nažalost, retko koriste kako bi mogli. Treba svakako skinuti kapu i bugarskoj ekipi u filmu, koja ne samo da je igrala izuzetno ubedljivo, nego je filmu dodala jedan element krimi-egzotike na način koji po kvalitetu daleko transcendira neinteligentna i kulturološki pogrešna umetanja ruskih mafijaša u savremene američke filmove.

Na tragu najboljih — dužnost, lojalnost, i odgovornost u svetu kalkulanata

Ono što razlikuje dobre mafijaške filmove od loših jeste način na koji reditelj ulazi u problematiku naročitog mafijaškog moraliteta, i relacija dužnosti i odgovornosti koje iz njih proizilaze. Ovo je upravo ono što je Kopolnin klasik lansiralo među najpopularnije filmove svih vremena širom sveta. Svi dobri imitatori „Kuma“ stavljali su akcenat na specifičnu supkulturu mafije — na njen jezik, običaje, rituale, i vrednosti; svi loši imitatori su stavljali akcenat na nasumično nasilje, ritualna ubistva, i raskalašni životni stil organizovanog kriminala. Avramovićev film ne pretenduje na sociološko-filozofsku dubinu jednog „Kazina“, „Donija Braska“, ili „Bilo jednom u Americi“, ali u svoju akcionu matricu veoma lepo i brižljivo upliće čisto kulturološke momente, koji čine da njegov film podseća na, recimo, Aflekov odlični „Grad lopova“, ili kod nas izuzetno popularnu Sidorovljevu „Brigadu“.

Osnovna priča stoga veoma brzo iskoračuje iz domena prvobitne jurnjave za Makgafinom u priču o odrastanju i sazrevanju glavnih likova. Svet bandita i razbojnika je uvek imao jak akcenat na slobodi i razuzdanosti, odbijanju da se konformira pravilima uspeha koje nameću društvo i zakon, ali svaka zajednica ima svoja pravila i zakone, i onaj ko hoće u njoj da opstane mora veoma brzo da nauči da ih se pridržava. Praktično svi likovi u filmu prolaze kroz ovu vrstu iskušenja, i oni koji nisu u stanju da ih prevladaju, ispadaju iz igre. Stoga pomalo paradoksalno, ali na nivou pripovedanja veoma ubedljivo, najveštiji „igrač“ u priči ostaje inspektor Stupar, koji kao policajac ima najizraženiju ličnu disciplinu, i najstrože poštuje pravila igre u mafijaškom svetu u koji se preselio. Njegova na momente mefistofelovska ravnodušnost, i čak razigranost u preuzimanju različitih uloga koje njegov „posao“ od njega zahteva, praćena hladnom kalkulacijom i brutalnim makijavelizmom, čine ga ubedljivim i snažnim, a opet nimalo šablonskim negativcem.

Kraj filma naročito daje na težini ovoj priči o sazrevanju — Bjelogrlićev kratki monolog o tome da je u svetu kriminala „uvek sve trgovina“ stoji u snažnom kontrapunktu sa samim završetkom priče. Jer zaista, čvor međusobnih dužničko-poverilačkih odnosa i igara moći koji se zamrsi zahvaljujući jednom impulsivnom potezu glavnog junaka na kraju se razmrsi zahvaljujući spremnosti svih aktera u igri da „naprave novu računicu“, i u skladu sa njom pristanu na trule kompromise, dok svi koji na to ne pristaju, ispadaju iz igre. Ali istovremeno, bez obzira na sve te trule kompromise, osećaj kada se izađe iz bioskopa nije gorak. Jer metak su na kraju, na ovaj ili onaj način, popili oni koji su to i zaslužili, a oni koji su preživeli, preživeli su jer su, na kraju krajeva, ipak bili nešto pametniji, nešto hrabriji, pa i nešto čestitiji od drugih. Ali i više od toga — tokom cele jurnjave za novim „Mercedesom“ i svime što on u sebi sadrži i simbolizuje, tokom filma se kristališe jedan potpuno novi svet vrednosti, kome glavni junaci, uprkos svemu, ostaju privrženi do kraja. To su vrednosti koje su u skladu sa mafijaškim moralom — porodica, prijateljstvo, držanje reči, odanost — ali koje imaju neospornu vrednost i same po sebi, ili bar neospornu u očima srpske publike. Stoga u ovom „filmu bez dobrih momaka“ na kraju na nogama ipak ostaju oni koji su od svih loših momaka bili najbolji. U duhu legendarnog Leoneovog vesterna, nije baš da na kraju trijumfuje dobro, ali svakako ne trijumfuje ni zlo. Romantična slika o mafijaškoj odanosti i bratstvu se ne razvejava, ali se zagorčava gorkom pilulom makijavelističkih kompromisa koji je prate.

Mafijaški film bez pardona — ipak to nema veze sa Miloševićem

Najavljujući dolazak filma u bioskope, Miloš Avramović, koji između ostalog potpisuje i njegov scenario, izjavio je: „Ovaj scenario predstavlja rezultat moje potrebe da na poučan način prenesem mlađim generacijama sve ono što sam kao klinac doživeo i preživeo 90-ih godina na ulicama beogradskog naselja Mirijevo, okružen ekstremnim nasiljem i siromaštvom, u svetu bez heroja.“ Producenti filma su ovu rečenicu smatrali toliko značajnom, da se ona našla čak i u opisu filma na srpskoj „Vikipediji“. Ova izjava podseća na izjave tolikih drugih srpskih reditelja, koji su bezmalo dvadeset godina testirali granice strpljenja srpske publike, lamentirajući večito nad „strašnim devedesetim“, „nasiljem i siromaštvom“, i „godinama koje je odneo Milošević“. Ti filmovi su bili beskrajno dosadni i u vreme kada su bili politički aktuelni, a zatim su — zahvaljujući političkoj korektnosti antimiloševićevskog (i antisrpskog) narativa u kasnijoj tranzicionoj i kolonijalnoj Srbiji, koja je bila ključna za privlačenje finansiranja za svaki filmski projekat, uključujući tu i državno — postali potpuno negledljivi.

Srećom, „Južni vetar“ nije film kakav bi se mogao očekivati na osnovu ove Avramovićeve rečenice; on je čak znatno bolji, nego što bi se moglo zaključiti na osnovu opštih mesta koja su izabrana za trejler. Koliko god reditelj bio sklon ritualnom jadikovanju nad „izgubljenom decenijom“, njegov film nije obojen ideološkom matricom besmisla, depresije, i urbanog beogradskog samosažaljenja, koje je karakteristično za ovakve filmove (iako autor nije mogao da se odupre još jednom zastarelom trendu iz prošlosti, pa je špicu za film radio latinicom). I to nije samo posledica činjenice da se film događa u sadašnjem vremenu, da je protkan modernim žargonom ulice, i da koristi savremenu mafijašku ikonografiju. Njegov osnovni kvalitet je u tome što se nikome ni za šta ne pravda. Baš kao što autori gore pomenutih legendarnih ostvarenja američkog (i ruskog) krimi-filma nisu smatrali potrebnim da u svoja dela nasilno umeću politički korektne osude ovog ili onog političkog režima, niti da lamentiraju nad propašću društva, tako i „Južni vetar“ ne uzima na sebe zadatak da „na poučan način prenese mladima“ da su organizovani kriminal, mafija, i korupcija nešto loše, čemu ne treba da streme. Dobar filmadžija nikada ne treba da bude snishodljiv prema publici, i Avramović ovu grešku ne čini. Njegovi junaci nikome ne objašnjavaju kako su „imali teško detinjstvo“, niti jadikuju kako bi „mogli normalno da žive, ako bi otišli u neku normalnu zemlju“. Niko od njih se ne žali na stanje u kome se našao, niti za svoju situaciju krivi ikoga drugog, osim same sebe. Srbija je zemlja u kojoj su oni odlučili da se bave kriminalom, iako Miloševića nema na vlasti već skoro dvadeset godina, i iako smo odavno došli na „belu šengensku listu“, i dobili tržne centre i hipermarkete „kao sav normalan svet“.

Glavni junak filma, Petar Maraš, pola filma trči naokolo polugo sa drvenim krstićem oko vrata. Njegov najbolji drug Baća, koji predstavlja paradigmu tupavog i agresivnog siledžije, ali uprkos svemu odanog i iskrenog do samog kraja, preko grudi nosi tetovažu sa nedotupavnim ksenofobnim sloganom „Srbija Srbima“. Na ove činjenice se priča ni na trenutak ne osvrće, one su prosto tu, i publika može prema njima da se postavi kako hoće. Ali one istovremeno predstavljaju manje-više vernu sliku omladine koja se danas po ulicama Beograda bavi kriminalom. Naspram njih, „starija generacija“ kriminalaca u filmu — konkretno Golub i Car — ili nemaju nikakav odnos prema tradiciji i nacionalnoj svesti (makar i iskrivljen i iskarikiran), ili tradiciji pristupaju čisto utilitarno i manipulativno, kao nečemu što se može iskoristiti kao oruđe kada je to potrebno.

U tom smislu veoma je zanimljivo uporediti „Južni vetar“ sa kultnim srpskim kriminalnim filmovima iz tih samih devedesetih, od kojih je svakako najkvalitetniji Dragojevićev „Rane“. Neverovatno je koliko ovi filmovi — uprkos veoma sličnoj tematici — i kontekstom i atmosferom i pričom odudaraju jedan od drugog. Dok u „Ranama“ starija generacija kriminalaca, koja je po pravilu bila na ratištu, makar nominalno zastupa neke nacionalne vrednosti, nova generacija „klinaca“ ne vrednuje apsolutno ništa osim razobručene snage i apsolutnog samozadovoljstva — oni ni u šta ne veruju, ništa ih ne zanima, i „ništa im nije sveto“. Naspram toga, u „Južnom vetru“ starija generacija je ta koja je cinična i bez ideala, dok mlađi ipak drže do nekih vrednosti — prijateljstva, hrabrosti, odanosti — pa i do nacionalne i religijske tradicije. I dok finale „Rana“, kao i niza sličnih filmova, predstavlja apoteozu besmisla i samouništenja, „Južni vetar“ nam daje sliku jednog korumpiranog i kriminalizovanog, ali žilavog društva, koje je spremno i da se bori, i da se žrtvuje za ljude koje voli, i za stvari koje su im svete. Taj optimizam leži ispod svih slojeva „ekstremnog nasilja, siromaštva, i antiherojstva“, i on je ono što ovom filmu, na kraju krajeva, daje vrednost mimo lepe fotografije i uzbudljivih scena jurnjave i pucnjave.

Neobični slučaj „Mezimice“, ili kako se snima (anti)srpski film

Najzad, vredi pomenuti jednu naročitu zanimljivost vezanu za „Južni vetar“, a to je njegova ogromna žanrovska, pripovedačka, i estetska sličnost sa scenarijem za film „Mezimica“, od snimanja koga je producent „sporazumno odustao“ pre nekoliko nedelja nakon veoma glasne kampanje koja ga je proglasila za „antisrpski“ film koji „blati srpsku državu“. Zamerke na račun scenarija, koji je dobio podršku Filmskog centra Srbije, i koji je autor Dimitrije Vojnov nakon ovog skandala učinio dostupnim čitaocima, bile su u tome što je za negativce u filmu postavio korumpirane policajce koji se bave trgovinom belim robljem i ljudskim organima. Nakon pritisaka i intervencija – u kojim su navodno učestvovale čak i neke sindikalne organizacije policije — scenario je (bez znanja autora) promenjen, i za negativce su postavljeni kosovski Albanci, ali to i dalje nije bilo dovoljno, pa su glasine o „antisrpskom filmu“ nastavile da se šire, sve dok nisu doveli do prilično skandaloznog otkazivanja projekta neposredno pred početak snimanja.

Ono što je zanimljivo, međutim, jeste da „Južni vetar“ eksploatiše potpuno identičnu žanrovsku matricu. Ne samo da su među glavnim negativcima u filmu korumpirani policajci, nego se ta korupcija pokazuje kao sistemska, budući da je „prljavom inspektoru“ Stuparu na raspolaganju kompletna infrastruktura policije, medijska podrška, kao i blagoslov viših centara moći u državi. Ova korumpirana klika u potpunosti kontroliše tokove narkotika u zemlji, i predstavlja, uslovno govoreći, „državnog regulatora slobodnog tržišta opijata“. Pa opet, ne samo da se niko nije nadigao da viče da je u pitanju „antisrpski film“ koji „blati državu“ i „šalje negativnu sliku o Srbima u svet“, nego ga je publika nagradila rekordnom gledanošću, i veoma pozitivnim reakcijama.

Nije stvar u tome da je bioskopska publika u Srbiji neosveštena, i željna samo „prazne zabave“. Naprotiv, Srbija ima jednu od najjače profilisanih bioskopskih publika u Evropi, koja dobro zna šta hoće, a šta neće da gleda, i koja je preko toga i dalje naročito naklonjena domaćem filmu — pod uslovom da on zadovoljava njena očekivanja i estetske standarde. A upravo estetski standardi su ono što je ključno za jedan žanrovski film. Ubedljivi negativci i korumpirani policajci u jednom krimi filmu nisu stvar ideološke indoktrinacije, već dobre forme. Kao što svetska publika nikada nije doživela legendarne akcione i krimi filmove kao što su „Umri muški“, „Profesionalac“, ili „Državni neprijatelj“ kao „blaćenje Amerike“, tako ni „Južni vetar“ ne blati Srbiju. Niti ju je blatio scenario „Mezimice“.

Naprotiv, mogućnost da se iz sopstvene nacionalne kulture, sopstvenih socijalnih relacija, pa i sopstvene kriminalne hronike, generišu uzbudljivi filmski narativi predstavlja upravo snagu i komparativnu prednost srpske kulturne scene. To znači da ćemo nekada, kada nam je potreban naročito ubedljiv negativac, posegnuti za trgovinom organima kao formom kriminala prema kojoj građani gaje naročitu odvratnost. Nekada ćemo posegnuti za korumpiranim policajcem koji ima veze u Državnoj bezbednosti. A nekada ćemo, krajnje politički nekorektno, iskoristiti ozloglašenost naših sugrađana iz Sandžaka ili sa Kosmeta — ili kao u ovom slučaju, komšije iz Bugarske — da bi naša priča bila uverljivija i autentičnija u pripovedanju. Ekipa „Južnog vetra“ je pokazala da ovaj kulturni kontekst dobro razume, i da je spremna da temama iz srpske hronike pristupa bez kompleksa, i bez pardona — i da to ne predstavlja nikakvo blaćenje zemlje i naroda, već kulturni kapital koji možemo da „ponudimo svetu“, ali samo ako prvo dokažemo da nas nije briga šta će svet o tome da misli. Uostalom, karikaturalni balkanski kriminalci već više od decenije figurišu kao opšte mesto u nizu zapadnih krimi-filmova. Domaća mafija očigledno predstavlja kulturni kuriozitet našeg podneblja i naše zemlje koji privlači pažnju. Zašto bismo se mi ustručavali da o tome glasno i javno snimamo filmove, pogotovo ako to možemo da uradimo bolje od karikatura koje gledamo u stranim filmovima?

Ovo, nažalost, nije svima jasno, i galama koja se podigla oko „Mezimice“ o tome svedoči. Nadajmo se, stoga, da će već sada očigledni uspeh „Južnog vetra“ na blagajnama, kao i popularnost filma kod publike, ubediti našu javnost da prema filmu i bioskopskoj publici ne treba da se odnosi snishodljivo, jer su oktroisani filmovi koji jedno društvo prikazuju kao „visoko i plavo“ sterilni, dosadni, i malo ko želi da ih gleda. Istovremeno, producenti treba već jednom da shvate da ni oni ne treba da tretiraju publiku kao malu decu, i da njihov posao nije da nekoga „obrazuju“, „podučavaju“, ili „osveštavaju“, već da jednom malobrojnom narodu i jednoj finansijski siromašnoj, ali sadržajima bogatoj kulturnoj sceni jednostavno omoguće da gleda ono šta hoće. Uprkos večitim lamentima nad „zatupljenim i neobrazovanim masama“, srpska publika je do sada nebrojeno puta pokazala da više voli da gleda kvalitetne filmove od nekvalitetnih, i da je spremna da nagradi humor, uzbuđenje, i dobru glumu. A da antisrpske filmove — ne gleda.

 

Ostali članci u rubrici

Od istog autora

Anketa

Da li mislite da Srbija adekvatno obeležava 100. godišnjicu proboja Solunskog fronta i oslobođenja Srbije?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner