Jezik kao plen. O rodnim zakonima, jezičkoj policiji i danima "neslovenske nepismenosti""

 Većina građana Srbije verovatno ne zna da se od 2019. godine 24. maj – po starom kalendaru Dan Sv. Ćirila i Metodija – u Srbiji slavi kao Dan slovenske pismenosti i kulture. To ne treba previše da čudi, jer je u pitanju jedna od onih nezgodnih  tradicija koje se negativno odražavaju po naš evropski put – ne samo da je u pitanju još jedan državni praznik koji se računa po Julijanskom kalendaru (uz Božić, Vaskrs, Sretenje, Savindan i Vidovdan), nego je u pitanju praznik koji Srbija deli sa velikim brojem drugih slovenskih zemalja, uključujući uvek nezgodne Rusiju i Belorusiju.

Češka i Slovačka ga, doduše, obeležavaju 5. juna, ali ga Bugarska obeležava 24. maja iako je Bugarska pravoslavna crkva u međuvremenu prešla na novi kalendar.

Sveta braća Ćirilo i Metodije, koji u pravoslavnoj tradiciji nose epitet ravnoapostolskih svetitelja, predstavljaju izvanredan primer transnacionalne kulturne baštine koja ujedinjuje različite narode i kulture oko sećanja na izvanredan zajednički epohalni događaj – sticanja zajedničkog bogoslužbenog i književnog jezika koji je Slovenima omogućio da istinski postanu "narod Slova" i samim tim iz tmine usmenog predanja zakorače na istorijsku scenu Evrope i sveta.

"Ćirilična baština" u Bajinoj Bašti

Da je Evropska unija ono za šta se izdaje, ne bi propuštala priliku da se narodima sveta pohvali tradicijom koja je starija od hiljadu godina i koja prevazilazi barijere među jezicima, kulturama i veroispovestima. Ovako, kao i u slučaju Dana pobede 9. maja, u Danu slovenske pismenosti i kulture vidi se samo još jedno "rusko kukavičko jaje" i promocija "slovenstva" prema kome se Mitelojropa uvek odnosila sa podozrenjem i prezirom

Da je Evropska unija ono za šta se izdaje, ne bi propuštala priliku da se narodima sveta pohvali tradicijom koja je starija od hiljadu godina i koja prevazilazi barijere među jezicima, kulturama i veroispovestima. Ovako, kao i u slučaju Dana pobede 9. maja, u Danu slovenske pismenosti i kulture vidi se samo još jedno "rusko kukavičko jaje" i promocija "slovenstva" prema kome se Mitelojropa uvek odnosila sa podozrenjem i prezirom.

To je verovatno razlog što se u kulturno okupiranoj Srbiji ovaj praznik ne obeležava pompeznije, jer ako ičim zaista možemo da se pohvalimo, onda je to upečatljiva hiljadugodišnja istorija slovesnosti i pismenosti. Imajući u vidu kako se naši civilizatori iz evropskog NVO sektora odnose prema srpskim nacionalnim i crkvenim tradicijama, malo je čudo što je praznik uopšte uveden. I to nam je sasvim dovoljno!

Poput Vidovdana i Savindana, Srbi su navikli da svoja najveća Crvena slova obeležavaju – radno. I stoga ovaj dan, koji nas podseća na to da su neki od najobrazovanijih i najprosvećenijih ljudi na svetu u tom dalekom IX veku posle Hrista načinili neverovatan intelektualni i politički napor da jednom "varvarskom" narodu podare književni jezik i sopstveno pismo, treba da provedemo braneći i negujući svoju jezičku kulturu i pismenost od svih onih izazova koji pokušavaju da ih zatru i izbrišu.

Da li ste vi pismeni?!

Šta sve danas predstavlja pretnju za srpski jezik i pismenost?

Jedan odgovor se prirodno nameće za svakoga ko u srpskom jeziku vidi nešto više od "oruđa sporazumevanja", a to je hronični problem nemara, ignorisanja, a neretko i sistematskog potiskivanja pisma koje nosi ime oca slovenske pismenosti – ćirilice.

Jedan odgovor se prirodno nameće za svakoga ko u srpskom jeziku vidi nešto više od "oruđa sporazumevanja", a to je hronični problem nemara, ignorisanja, a neretko i sistematskog potiskivanja pisma koje nosi ime oca slovenske pismenosti – ćirilice.

Pre nekoliko dana se jednom čuvenom srpskom glumcu omakla opaska da je insistiranje na upotrebi ćirilice "malo radikalno". Ova frojdovska omaška verno održava odnos jednog značajnog dela srpske elite prema vlastitom pismu. Ćirilica je "lepa tradicija" samo ako se ne koristi, ako je ograničena na etnografske muzeje, sajmove starih zanata i – groblja. To su ljudi koji će se zaklinjati u to da "srpski jezik ima dva pisma" i da su "dva pisma naše bogatstvo", ali će isto tako svaku inicijativu koja pokušava da jedno od ta dva pisma učini istinski ravnopravnim u javnoj upotrebi dočekati na nož. O bogatstvu originalnog panslovenskog pisma – glagoljice – kojom dan-danas mogu podjednako da se zapisuju svi slovenski jezici, niko od ovih velikana kulture i ne pomišlja.

Tema koja takođe često iskrsava u javnosti jeste i problem nekritičkog usvajanja tuđica, pogotovo iz engleskog jezika. Ovom realnom problemu, koji predstavlja pre svega posledicu odsustva negovane kulture govora i pisanja kod velikog broja naših sugrađana, ali i odsustva valjanih prevoda relevantne tehničke literature u nizu zanimanja, često se pristupa na pogrešan način, uz očigledno mašenje poente. Jezički čistunci koji se žale na mladalački žargon često imitiraju našu zapadnu (južno)slovensku braću, koji insistiraju na "izvornim slavenskim korjenima riječi" čak i na uštrb izražajnih mogućnosti jezika. Tako se nadarene, inspirisane i često poetične igre reči koje su u svojoj suštini nedvosmisleno srpske često guraju u isti koš sa tupavim i polupismenim tehničkim žargonima kursanata koji svoj vlastiti jezik ne natucaju ništa bolje nego engleski.

Ipak, najsvežiji udarac srpskoj pismenosti i slovesnosti jeste famozni Zakon o rodnoj ravnopravnosti koji je upravo ovih dana stupio na snagu, a koji pod pretnjom kazni obavezuje medije, izdavače i naučno-istraživačke institucije da usvoje tzv. "rodno osetljivi jezik", odnosno da nasilno i bez ikakvog lingvističkog osnova srpsku leksiku "bogate" nakaradnim kovanicama koje bi trebalo da "povećaju vidljivost žena u javnosti".

Budući da sam zakon – donet mimo svih predviđenih procedura i bez trunke demokratskog legitimiteta – ne referira ni na kakva relevantna normativna dokumenta sa srpskih univerziteta i jezičkih instituta (jer ona, naravno, ne postoje), on zapravo osuđuje srpski jezik na tiraniju "spiskova podobnih reči" koje će sastavljati priučeni NVO aktivisti koji srpski jezik preziru iz dubine duše, a čije se poštovanje prema srpskim zakonima jasno očituje u podsmehu sa kojim se odnose prema Ustavu Srbije, a pogotovo njegovom 10. članu koji propisuje ćirilicu kao službeno pismo u Republici.

Ipak, najsvežiji udarac srpskoj pismenosti i slovesnosti jeste famozni Zakon o rodnoj ravnopravnosti koji je upravo ovih dana stupio na snagu, a koji pod pretnjom kazni obavezuje medije, izdavače i naučno-istraživačke institucije da usvoje tzv. "rodno osetljivi jezik", odnosno da nasilno i bez ikakvog lingvističkog osnova srpsku leksiku "bogate" nakaradnim kovanicama koje bi trebalo da "povećaju vidljivost žena u javnosti"

Jezik kao ratni plen

Sve tri pojave koje smo ovde pomenuli – kargokultovsku i samopreziruću latinizaciju, beslovesnu i pokondirenu kontaminaciju engleskim rečima i izrazima (i jednako beslovesni i duhu srpskog jezika strani „gramatički nacizam“ i hrvatopodobni purizam), kao i silovanje semantike tzv. "feminitivima" – predstavljaju strano telo u srpskom jeziku, ali i veštačko kalemljenje na njega tradicija iz stranih jezika.

Koliko truda i energije su različiti politički entiteti (a ponajviše pokojna ali izgleda nikad upokojena Austrougarska) uložili u zatiranje ćiriličke (a i glagoljičke) pismenosti najbolje svedoči potpuno iracionalna histerija sa kojom naša bivša braća preko Drine reaguju na sam prizor svog "drugog pisma" koje je "njihovo kulturno blago". Tragikomično razmetanje engleskim pojmovima čije se značenje ne razume može nekome i da deluje smešno, ali nasilna "dženderizacija" (a zapravo odrođenje)jezika nas već upozorava da je đavo odneo šalu i da je očigledno u pitanju mnogo više od "omogućavanja normalne komunikacije".

Problem čak i nije u tome što famozna praksa "feminizacije" imenica muškog roda (i imenica koje "nisu dovoljno ženskog roda", kao što su "sudija", "arhitekta" ili "erudita") nema pandan u velikom broju evropskih jezika, niti što se u srpski jezik uteruje po uzoru na hrvatski, koji je to opet prepisao od – Nemaca. Problem je što ljudi koji to rade jeziku pristupaju kao ratnom plenu. On je nešto što treba osvojiti, uzjahati i paradirati u okovima kao naročito poniženje i šamar pokorenom narodu čija politička volja treba da se slomi. U pitanju je igra moći koja sa lingvistikom nema nikakve veze. I stoga jezički konkvistadori (konkvistadorkinje?) ne treba da se prave naivni, niti da se ljute što većinska srpska javnost na njihove "reforme" reaguje – agresivno.

U pitanju je isti odnos koji prema srpskom jeziku imaju "nesrpski nacionalizmi" iz Zagreba, Sarajeva, ili sa Cetinja. Jezik za njih predstavlja taoca koji je otet od Srba, a koga su spremni da pogube, ako postoji mogućnost da ga Srbi nekako povrate

U pitanju je isti odnos koji prema srpskom jeziku imaju "nesrpski nacionalizmi" iz Zagreba, Sarajeva, ili sa Cetinja. Jezik za njih predstavlja taoca koji je otet od Srba, a koga su spremni da pogube, ako postoji mogućnost da ga Srbi nekako povrate.

Za razliku od idealista koji su potpisivali Bečki ili Novosadski književni dogovor, cilj ovih novih jezičkih reformi, standardizacija i normativizacija nije otvaranje prostora za nastanak velike književnosti, ili nedajbože emancipacija čitavog jednog potkontinenta od kulturne kolonizacije. Njihov cilj je jezička segregacija, omalovažavanje i obesmišljavanje jednog velikog i značajnog regionalnog jezika i osuđivanje celog bivšeg štokavskog područja na robovanje kulturnim paradigmama stranih jezika i kultura. Dakle, upravo suprotno od onoga što je bio cilj misije svete braće iz Soluna.

Verbalni delikti i policija misli

"Ali dobro", pitaće neko, "šta je tako strašno sa tim feminitivima?" Zar ne pravimo buru u čaši vode oko "kozmetičke izmene" na jezičkom korpusu? Zar nismo, kako bi rekao onaj glumac, "malo radikalni" sa svojim reakcijama?

Ne, nismo. Jer, kao u slučaju zlokobne rezolucije UN o "genocidu" u Srebrenici – sve je u kontekstu, a đavo je u detaljima. Pristajanje na strani nominalistički igrokaz je pristajanje na svoju ulogu u njemu. Ako se saglasimo na to da se ratni zločin u Srebrenici naziva "genocidom", pristajemo na prećutnu pretpostavku da su se srpske države i nacionalne institucije bavile sistematskim istrebljivanjem jednog celog naroda.

Ako pristanemo na "rodno osetljivi jezik", pristajemo i na prećutnu pretpostavku da je književni srpski jezik – jezik na kome su napisane Hasanaginica, Banović Strahinja, Koštana, ili Jelena, žena koje nema – jezik koji je sistemski "rodno neosetljiv", pa samim tim i oruđe (nepostojećeg) "srpskog patrijarhata" i sa njim srodnih nacionalizma, šovinizma, imperijalizma, i onih drugih, još nezgodnijih "izama"

Ako pristanemo na "rodno osetljivi jezik", pristajemo i na prećutnu pretpostavku da je književni srpski jezik – jezik na kome su napisane Hasanaginica, Banović Strahinja, Koštana, ili Jelena, žena koje nema – jezik koji je sistemski "rodno neosetljiv", pa samim tim i oruđe (nepostojećeg) "srpskog patrijarhata" i sa njim srodnih nacionalizma, šovinizma, imperijalizma, i onih drugih, još nezgodnijih "izama".

Ali čak i da je ovakva reakcija na nasilno guranje srpskog jezika u Prokrustove postelje "rodne teorije" preterana i neprimerena, ostaje činjenica da je kriminalizovanje upotrebe određenih imenica povratak u Srbiji skoro zaboravljenoj totalitarnoj praksi "verbalnog delikta". Odjednom ne samo da je iznošenje određenog stava zakonski kažnjivo, nego kažnjiva postaje i upotreba pogrešne reči. Implementacija takvog zakona u praksu nužno predstavlja uspostavljanje (naravno "nevladine") Policije misli, koja će biti zadužena da "pazi šta pričamo", kako bi dokučila da iza našeg nazivanja koleginica "studentima", "profesorima" ili "radnicima" stoji zlomisao, govor mržnje, odnosno želja za "opresijom" i "dominacijom".

O moći i magiji

Da su srpske radikalne feministkinje iz NVO sektora bile istinski zabrinute za vidljivost žena u javnoj upotrebi jezika, mogle su za sve ove godine sprovesti više lepih i nenametljivih kampanja koje bi naglašavale prakse "rodne osetljivosti" koje u srpskom jeziku postoje od pamtiveka i koje mogu sa lakoćom biti integrisane u svakodnevni život i komunikaciju. Ali njih položaj žena zanima koliko ih zanima i srpski jezik.

U pitanju je rat protiv upravo one tradicije pismenosti i slovesnosti koju su utemeljili Ćirilo i Metodije. Oni su sa genijalnošću koja je nepojmljiva čak i modernim lingvistima satkali jedinstveni jezički standard koji je trebalo da okupi i ujedini sve Slovene oko Jevanđelja i Slova Božjeg, ali i da ih učini nezavisnim od spoljnih centara moći koji su hteli da ih kulturno i politički potčine

Za njih je u pitanju igra moći, a njihovo skrnavljenje jezika kao temeljnog nosioca srpske nacionalne samosvesti i tradicije je ista ona praksa koju smo mogli videti sa asirskim otimanjem (i verovatnim uništenjem) statue vavilonskog boga Marduka, sa sečom atinskih maslina, ili spaljivanjem Aleksandrijske biblioteke. Ili, ako hoćemo bliži primer – sa spaljivanjem moštiju Svetog Save, vađenjem očiju ikonama, ili uništavanjem ćiriličkih spomenika.

Sakralnost predmeta koji se uništava – u ovom slučaju pisma koje je Srbima omogućilo da postanu deo istorije hrišćanske Evrope i jezika koji je kulturu njihovog zlatnog doba pretočio u modernu nacionalnu epiku – ovim ljudima nije bitna. Njih zanima samo šok, očajanje i gnev njihovih sugrađana koji će biti primorani da nemo posmatraju skrnavljenje, bez mogućnosti da bilo šta učine po tom pitanju.

U pitanju je rat protiv upravo one tradicije pismenosti i slovesnosti koju su utemeljili Ćirilo i Metodije. Oni su sa genijalnošću koja je nepojmljiva čak i modernim lingvistima satkali jedinstveni jezički standard koji je trebalo da okupi i ujedini sve Slovene oko Jevanđelja i Slova Božjeg, ali i da ih učini nezavisnim od spoljnih centara moći koji su hteli da ih kulturno i politički potčine.

Umesto naroda koji dvanaest vekova kasnije svedoči ravnoapostolski podvig solunske braće i čuva njihovu baštinu, hoće od nas da naprave – Hrvate. Hrvate, koji nas duže od decenije zabavljaju apsurdnim kovanicama i imenicama ženskog roda po uzoru na germanske mentore. Hrvate, koji umesto Dana slovenske pismenosti i kulture slave Dan hrvatske glagoljice i glagoljaštva. I koji su "svoju", "hrvatsku" glagoljicu iskorenili i zaboravili jednako temeljno kao "tuđu", "srpsku" ćirilicu.

Ovi novi jezički reformatori rade sve suprotno – njihovi "novi jezici" su tu da zavade i razdvoje Slovene (i ubede većinu da "uopšte i nisu Sloveni"), da služe kao oružje perpetuiranja političkih sukoba (između Srba i Hrvata, Srba i Srba, pa čak i Srba i Srpkinja), da Slovo Božje zamene beslovesnošću NVO kursanata i njihovih magijskih fetiša, a slovensku pismenost – neslovenskom nepismenošću.

U pitanju je jedno duboko infantilno, magijsko poimanje jezika. Jer šta je, uostalom, magija, ako ne nastojanje da se "čarobnim rečima" menja stvarnost u skladu sa svojim ličnim prohtevima i željama? Ova vrsta šamanizma deluje neobično, ako se ima u vidu da je propagiraju predstavnici onog dela naše javnosti koji strastveno "veruju u nauku", dokle god ta nauka nije – lingvistika.

Umesto naroda koji dvanaest vekova kasnije svedoči ravnoapostolski podvig solunske braće i čuva njihovu baštinu, hoće od nas da naprave – Hrvate. Hrvate, koji nas duže od decenije zabavljaju apsurdnim kovanicama i imenicama ženskog roda po uzoru na germanske mentore. Hrvate, koji umesto Dana slovenske pismenosti i kulture slave Dan hrvatske glagoljice i glagoljaštva. I koji su "svoju", "hrvatsku" glagoljicu iskorenili i zaboravili jednako temeljno kao "tuđu", "srpsku" ćirilicu.

(RT)