Ko opstruira ideju o Beogradu kao centru za kineske infrastrukturne investicije?

Sećate li se Milana Bačevića i njegove izjave o Beogradu kao centru kineskih infrastrukturnih investicija? Ukoliko zanemarimo njegov kasniji metrički lapsus sa kineskim milijardama, koji ga je uprkos solidnim rezultatima koštao ministarskog položaja, danas se možemo upitati: otkud ta ideja i kako to da su je srpske fabrike stvarnosti u stranom vlasništvu tako slatko upotrebile u dnevnopolitičke svrhe, a da niko nije ni pokušao da objasni njenu pozadinu i značaj za samu državu?

Čija je ideja?

U Srbiji i na Balkanu uopšte savremenu Kinu tu i tamo gledaju iskrivljenom dioptrijom prošlog veka. Balkanska vizura Kine još uvek podrazumeva šešir od slame i bambusov štap, pre nego superbrze vozove, „Lenovo“ ili „Huavej“.

Sećam se „koleginice“, koja je nedavno predstavnike jedne ugledne kineske organizacije, ne trepnuvši, pitala zašto Kina ne razvija svoje pruge, umesto što hoće da ih gradi na Balkanu. Pri tome, mučenica, uopšte nije znala da od dvadesetak hiljada kilometara brzih pruga u svetu na Kinu otpada polovina. Sutradan je zabezeknuto gledala kroz prozor voza koji bi celu njenu državu mogao da pređe za oko pola sata sa zaustavljanjima na stanicama.

Slični su u Srbiji pisali o Beogradu kao centru kineskih infrastrukturnih investicija. Sa puno neobaveštenosti i ostrašćenosti.

Istina je da je kineska strana vrlo ozbiljno razmatrala mogućnost da Beograd postane centar za infarstrukturne projekte u okviru mehanizma za saradnju Kine sa zemljama centralne i istočne Evrope. Razloga za to ima više, a najvažniji je most Zemun – Borča, čija će izgradnja biti okončana ove godine. Ovaj most biće neka vrsta kineske građevinske lične karte pred evropskim infrastrukturnim tržištem. Zatim, tu su projekti obnove srpskih termo-elektrana i izgradnja potpuno novog bloka termo-elektrane u Kostolcu, u koju će, prvi put na evropskom tlu, biti ugrađen kineski agregat, poslovi na Koridoru 11 i sutra obnova i izgradnja železničkog pravca Beograd – Budimpešta.

Slični centri bili bi u drugim gradovima zemalja centralne i istočne Evrope, u zavisnosti od oblasti saradnje koju te zemlje ponaosob razvijaju u saradnji sa Kinom. Bivši ministar Milan Bačević, dakle, nije izmislio ili sam predložio kineskoj strani mogućnost da Beograd bude centar za kineske infrastrukturne investicije.

Neistinita vest

U kojoj meri Kinezi još uvek razmatraju takvu mogućnost, danas je teško reći. Koliko sam ih upoznao, oni ne vole krupne reči pre dela. Njihov manir je da govore nakon što posao bude završen. Nije u pitanju samo poslovična uzdržanost, nego praktičan princip koji štiti kompanije nepotrebnih, a mogućih potresa na berzama čija bi finansijska magnituda mogla da se oseti u celom svetu.

Krajem februara ove godine, Blic[1] je čak objavio da su Kinezi, tobože, izabrali Zagreb[2] umesto Beograda za takav centar. Čak su u naslovu naveli da su Hrvati izabrani umesto Bačevića! Kasnije je isti dnevni list na listu spornih izjava bivšeg ministra stavio i njegovu najavu da će Beograd biti takav centar.

„Da li zbog gafova ministra rudarstva ili zato što su tako planirali, tek Kinezi su otvorili centralu CSEBA[3] u Zagrebu, a ne u Beogradu”, pisalo je u tekstu Blica koji je potpisao izvesni B. Anđelić. Kakva profesionalna sramota novinara i urednika!

Blic je naveo da je Zagreb izabran za takav evropski centar, jer je “kineska organizacija CSEBA”[4] u glavnom gradu Hrvatske otvorila glavno evropsko predstavništvo, a Beograd će biti tek jedna od njenih evropskih kancelarija.

Prećutano je da je CSEBA[5] („Chinese Southeast European Business Association”) privatna asocijacija hrvatskog preduzetnika Marija Rendulića u Kini. Cilj njegove organizacije je dovođenje kineskih investitora u Hrvatsku i uopšte na evropski istok, pa čak i azijski zapad, što je za svaku pohvalu i ništa više od toga.

Uostalom, među ciljevima te organizacije istaknuto je da će osnovati kancelarije u Kini, Srbiji, Sloveniji, BiH, Crnoj Gori, Makedoniji, Rumuniji, Bugarskoj, Albaniji, ali i u zemljama koje Sekretarijat za saradnju Kine i zemalja centralne i istočne Evrope uopšte ne obuhvata kao što su Grčka, Turska, Ukrajina, Belorusija, Gruzija, Jermenija, Azerbejdžan, Kazahstan, Kirgistan, Tadžikistan, Uzbekistan, Turkmenistan i Rusija.

Nažalost, vest o početku rada organizacije CSEBA u Zagrebu objavio je i Tanjug, ne proveravajući ko je osnivač i šta je ova organizacija u stvari.

Nije bilo izvinjenja javnosti, niko nije pitao kinesku stranu da li je to zaista centar za kineske infrastrukturne investicije, niko nije pitao ni državu Srbiju da li je objavljujući neistinu možda ugrožen neki od njenih interesa.

Pokazalo se da su mediji bili spremni da upotrebe, pa čak i potroše krupan nacionalni interes u dnevnopolitičko potkopavanje političkih neistomišljenika. Stavljanjem poslovnog poduhvata privatne organizacije CSEBA u sasvim drugi, neistinit kontekst, na uštrb jednog od tadašnjih ministara, na uštrb vlade i na uštrb najave nečega što bi sigurno koristilo Srbiji, počelo je medijsko saplitanje Tomislava Nikolića, čije se finale odigrava danas.

Gde je kraj takvom novinarstvu i takvom vrednosnom, da ne kažem političkom sistemu?