Оно што се у Србији дешавало је велика брука и за власт. Србија се већ тринаест година налази на европском путу, а ова влада је знала за стање у држави поводом тог питања, и имала је годину дана да се припреми. Министар полиције је имао пуних пет година да се припреми. 

Николићева друга изјава о Сребреници, коју је пре неколико дана дао у Риму, поприма врло озбиљан и потенцијално промишљен карактер. За разлику од оне прве у јуну, ова би се тешко могла отписати као резултат брзоплетости. 

Важно је свједочење Недима Адемовића, шефа кабинета предсједника Уставног суда БиХ, који је поводом изласка Коментара Устава БиХ (издавач Конрад Аденауер штифтунг, Сарајево), 24. априла 2010. године дао интервју сарајевском „Ослобођењу“.

Трилатерала дакле, има своје људе који су на власти у Србији и на жалост ми не можемо очекивати никакво мењање погубне спољне политике ове државе. Морамо бити песимисти јер се Русија постепено истискује из Србије што ће имати далекосежне негативне последице по грађане ове земље.

Ана Лукић је са још неколицином цивила стрељана на железничкој станици у Борову, а убица је Никола Чибарић. То стрељање је преживео и о њему сведочио пред Војним судом Драгољуб Врачарић. Убица и наредбодавац су осуђени на смрт.

Проглашење косметске независносто из 2008. године које је, да се у том тренутку на челу Србије налазила одлучнија и агилнија политичка гарнитура, могло бити третирано као преседан  на основу којег би се, а по принципу правне аналогије, захтевала редефиниција и "авнојевске" границе данашње БиХ

Шта гледалац сазнаје из филмског описа? Да су жртве били Јевреји и Роми а злочинци усташе, нацисти и Срби. Овакав распоред не одговара историјским чињеницама јер су Срби избачени из жртава и пренети међу злочинце.

Патриотизам се огледа у очувању економске и сваке друге супстанце своје земље, а не испразним и патетичним држањем руке „на срцу“, уз интонацију националне химне. Јефтини пеформанс и симулакрум за лаковјерне под радним насловом "Комерцијални патриотизам".

На крају, из зла повода, можда је зачето и нешто добро, нешто што је одавно требало да постоји а није – стални дијалог између измучене, запостављене али, показало се, ипак виталне српске академске заједнице на Косову и Метохији и представника њене државе. Надамо се, у циљу јачања а не слабљења и испоруке Универзитета, постојећим властима непостојеће државе Косово.

Нису медији, ни стручна јавност, нити трибине типа "Папа у Србији – за и против" место где ће се одлучити да ли ће СПЦ позвати у посету римокатоличког поглавара, није то чак ни "црквена влада" (Синод) – већ је то питање за све српске архијереје окупљене на Сабору.