Почетком септембра 2018. Архијерејски сабор Цариградске патријаршије је најавио право ове патријаршије да се меша у послове било које локалне цркве. На овај начин је коначно уобличена и проглашена такозвана „јерес источног папизма“,тј. порицање саборне природе цркве, утврђене у православном симболу вере

Фалсификована насљедница Српске Спарте, данашња Црна дакле Гора – ујела је сису. И није јој први пут. Кад је могла да забије нож у леђа Србији, што не би Русији?

Када наступи тај тренутак, привидни грађански командант постаће емир, а ратни плијен неће бити расподјељиван према законима грађанске државе, него искључиво након савјетовања у шури и према шеријатским правилима. То бројни странци не знају, а САД и ЕУ неће да прихвате, већ затварају очи или попут ноја забијају главу у пијесак, ступидно вјерујући у причу СДА о наводној грађанској БиХ

Црква нема своју странку нити своју изборну листу, али је природно да се радује онима који су против безаконог Закона и који бране Светиње, без обзира којој странци припадају. 

Био сам против бомбардовања Србије и имам разумевање за то што ваша земља не жури ка НАТО-у. Сваки народ има своје достојанство. Може се бити чланица ЕУ, а да не будете члан НАТО-а, што показују и примери Аустрије, Ирске, Кипра, Малте...

Признање „Косова“ било би озакоњење српског апартхејда на албанском „Косову“ и зато би то била крајња апстракција када бисмо носили у себи Косово а не и страдалнике који тамо живе. Сви они су верници СПЦ и грађани Србије

Хајде да видимо, зашто садашњи „европски пут“ значи истовремено и распад Србије. У овом часу, европским србомрсцима је највише стало да Србија кроз одговарајућа Поглавља фактички и бесповратно призна самопрокламирану Републику Косова.

НАТО није више онај исти војни савез 12 држава оснивача, који је створен као одговор на почетак сукоба на релацији Запад-Исток. Данас је то политичко-војни савез 28 држава, који је широко прихваћен као суштински елемент међународног безбедносног поретка.

И зато не замјерам кратковидом Костићу већ се чудим џентлменском Крестићу. Не улазим у ваше међусобне односе, лобирања, гласања, односе и изложбе, поздраве и игнорисања. Изволите, то су ваше привилегије. Али Косово немате право ни да дајете, ни да се џентлменски не слажете са давањем, али да не негирате права

Ово све говори о дубокој идеолошкој и вредносној конфузији, губитку духовног и моралног компаса наше интелектуалне и политичке елите, њеној селективности, арбитрарности, тежњи да се сачувају сопствене привилегије и позиције у друштву и на првом месту – конформизму. А нажалост и о нама самима као народу.