Судбина дејтонске БиХ и Република Српска | |||
И Шмит сит, и овце на броју |
среда, 06. децембар 2023. | |
Уставни суд Републике Српске је 29.11.2023. године одлучио да је у складу са Уставом Републике Српске проведен поступак доношења Закона о непримјењивању одлука Уставног суда БиХ и Закона о измјенама Закона о објављивању прописа у Службеном гласнику Републике Српске. Њим је прописано да се, након готово 20 година, у том гласилу више не објављују одлуке високог представника, као и да су у складу са Уставом Српске укази које је ради проглашења тих закона донио предсједник Републике Српске. Из саопштења које је тим поводом издао Уставни суд на свом порталу, јасно је да је он оцјењивао само формалну уставност тих закона, а не и материјално-правну уставност, будући да у том саопштењу Уставни суд каже да доношењем тих закона и њиховим проглашењем није, као што заиста и није, дошло до повреде Уставом утврђеног поступка њиховог доношења. Убрзо потом неколико портала у Републици Српској пренијело је готово славодобитно ову вијест, као и једнако таква реаговања одређених званичника у Републици Српској. Међутим, нема разлога за ово својеврсно егзалтирано стање, што не кажем да бих некоме призивао радост, а другоме несрећу, већ имајући у виду следеће чињенице. Наиме, данашњом одлуком Уставни суд Републике Српске је и овај пут поновио свој неуставни став, из маја 2021. године, да наводно није надлежан за оцјену уставности аката ОХР-а. А управо је супротно. Наиме, нигдје у Уставу Републике Српске није прописано, како би да прикаже Уставни суд, да је тај суд наводно надлежан само за оцјену уставности аката које доносе институције уставног поретка Републике Српске. Јер, нигдје у Уставу РС не пише да њен Уставни суд оцјењује само уставност "закона које је донијела НС РС", како би такође да прикаже Уставни суд у свом данашњем образложењу. Умјесто тога Устав Српске прописује да Уставни суд врши контролу уставности закона, што значи и сваког од оних закона или других општих аката које је наметнуо неко други изван институција Српске, у ком случају се повређује тај устав, јер он то забрањује. Зато је наведено образложење Уставног суда РС супротно Уставу Српске, јер, поновићу, тако нешто нигдје није прописано у Уставу Српске. Напротив, из тог устава произлази да је Уставни суд Републике Српске надлежан да штити тај устав у сваком случају када дође до његове повреде, а то значи и када Устав повриједи Шмит, који би неуставним путем да врши власт у Републици Српској. И управо зато је њен Уставни суд надлежан да, и по службеној дужности, прогласи неуставним сваки акт ОХР-а којим би ОХР да своју вољу наметне као закон Републици Српској. Нажалост, Уставни суд Републике Српске упорно неће то да ради, чиме крши Устав. Таквим кршењем Устава Републике Српске њен Уставни суд је омогућио да и даље остане Шмитова одлука, јер њу није прогласио неуставном, а управо том одлуком Шмит је неуставно поништио Закон о непримјењивању одлука Уставног суда БиХ и Закон о необјављивању одлука ОХР-а у Службеном гласнику РС, тако да је тим својим пропустом Уставни суд омогућио да и даље остане неуставна забрана из те Шмитове одлуке да се предузимају све друге радње, укључујући и неуставну забрану доношења указа о проглашењу тих закона од стране предсједника Републике Српске.
Тиме је и даље остала Шмитова забрана Милораду Додику да донесе указе о проглашењу наведена два закона, због чега су убрзо потом Додик и Лукић оптужени, јер је послије те одлуке Шмита од 1.7. Додик 7.7. донио указе о проглашењу та два закона, а Лукић као директор Службеног гласника Републике Српске дао да се исти објаве у том гласилу. А да је Уставни суд Републике Српске данас радио свој посао одбране Устава Републике Српске од неуставног понашања Кристијана Шмита, онда би данас расправљао по службеној дужности и о томе и поништио ту Шмитову одлуку. Тиме би истовремено била поништена и та неуставна забрана, па би наступила сасвим друга правна ситуација и у предметном кривичном поступку против Додика и Лукића, јер би након тога оптужница против њих била лишена сваког правног смисла. Неки су склони рећи да одлука Шмита није објављена у Службеном гласнику Републике Српске па да Уставни суд због тога исту не може прогласити неуставном. Међутим, одлука је објављена на сајту ОХР-а, као и бројне друге прије ње, те у њој није ни речено да се има објавити у Службеном гласнику Српске да би ступила на снагу, већ да ступа на снагу одмах по објављивању на сајту ОХР-а. Стога би наведени формализам, да одлуке ОХР-а којих нема у Службеном гласнику Републике Српске наводно и не постоје, неминовно водио до закључка да је Народна скупштина Закон о необјављивању одлука ОХР-а донијела да би тиме био створен простор Уставном суду да каже да не може оцјењивати нешто што није објављено. Све то би стога у коначном омогућило Шмиту да настави и даље наметати шта год хоће, а ови из Уставног суда би у том формализму имали изговор да кажу да неће одлучивати јер није објављено у Службеном гласнику, што би све скупа била невиђена хипокризија. И Шмит сит и овце на броју, тако би се могло сажето рећи за понашање Уставног суда. (Фронтал.срб) |