петак, 22. новембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Судбина дејтонске БиХ и Република Српска > Како уништавамо сами себе и како власти у Београду и Бањалуци потпомажу ту (ауто)колонијалну работу – или зашто сам смењен са места саветника Жељке Цвијановић
Судбина дејтонске БиХ и Република Српска

Како уништавамо сами себе и како власти у Београду и Бањалуци потпомажу ту (ауто)колонијалну работу – или зашто сам смењен са места саветника Жељке Цвијановић

PDF Штампа Ел. пошта
Милан Благојевић   
понедељак, 02. октобар 2023.

Ударна вијест, која је у петак 22. септембра 2023. године осванула на насловној страни београдске „Политике“, биле су ријечи Александра Вучића да „Поштовање Повеље Уједињених нација није избор него обавеза“, које је дан прије изрекао у свом обраћању на сједници Генералне скупштине УН. Београдски „Курир“ је у броју од 22.9.2023. то Вучићево обраћање назвао „историјским и државничким говором“, док су „Вечерње новости“ на својој насловној страни у броју од 22.9. исте године написале да је то „Вучићева лекција лицемерима са Запада“.

Како стоји на порталу Канцеларије за Косово и Метохију Владе Републике Србије (приступ од 24.9.2023. године), Вучић је у свом говору поручио „да поштовање Повеље УН није избор, већ обавеза, као и да Србија подржава територијални интегритет и суверенитет свих држава чланица УН“, додавши убрзо затим да смо то „имали прилике да чујемо и током досадашњих излагања већине мојих колега. ...Сложићу се са њима“, наставио је Вучић у свом говору, „када је у питању неопходност поштовања територијалног интегритета и суверенитета Украјине, што Република Србија од почетка доследно показује. Управо те апеле континуирано упућујемо већ деценијама, али са значајном разликом – Србија подржава територијални интегритет и суверенитет свих држава чланица УН. Поновићу, свих држава чланица“.

Међутим, да ствари не стоје тако када је ријеч о односу Србије, и Вучића лично, према суверенитету Босне и Херцеговине, нема јачег доказа од онога што слиједи у наставку овог текста. У наставку су чињенице из живота које говоре о томе да Вучић једно говори за говорницом Генералне скупштине УН, а сасвим другачије се понаша у стварности. 

У бањалучким „Независним новинама“ од 19.9.2023. године изашла је моја новинска колумна под насловом „Шта Србија може, али неће“, коју је истог дана пренио и портал НСПМ. У то вријеме био сам већ неколико мјесеци запослен као савјетник за уставно-правна питања Жељке Цвијановић, српског члана Предсједништва БиХ. Но, због садржаја тог текста нисам се хтио потписати у том својству, већ само мојим личним именом, а имајући у виду и то да Жељка Цвијановић није имала било какве везе са текстом. Поред тога, разлог за изостављање моје функције је и у чињеници да се Цвијановићка у мају ове године, на мјесту гдје је то било најважније, о чему говорим у другом дијелу овог текста, није позвала на принцип суверености државе и Повељу УН која га гарантује, иако је на вријеме упозната о важности тог принципа за ресуверенизацију БиХ и потреби да то учини, као што том истом приликом ниједном није изговорила ни ријечи да Кристијан Шмит није високи представник у БиХ. Знајући, дакле, све то, не хтједох се у колумни потписати као савјетник српског члана Предсједништва БиХ.

У колумни сам изложио чисто правну аргументацију о томе како се већ четврт вијека у континуитету, грубо и на флагрантан начин, повређује суверенитет БиХ као државе чланице УН, што је кршење Повеље УН какво није забиљежено до данас ни на једном другом мјесту на свијету. Навео сам тако да сувереност државе, коју свакој држави чланици УН гарантује и штити Повеља УН (члан 2. Повеље), значи забрану мијешања у унутрашње послове БиХ као државе од стране било кога – забране која једнако важи како за УН и све органе те организације, тако и за све друге државе и појединце, што је императивно опште начело (норма) међународног права од које није дозвољено одступање за било кога и ни у којем случају. Кршење тог начела је, као и кршење било којег другог императивног начела међународоног права, правно ништаво, како прописује члан 53. Конвенције УН (тзв. Бечке конвенције) о праву међународних уговора. У мом тексту указао сам и на императивну норму из Повеље УН која забрањује да се над било којом државом, па и над БиХ, успостави протекторат (систем старатељства), јер је чланом 78. Повеље УН изричито забрањено успостављање таквог система над било којом државом чланицом УН. Нажалост, упркос свим тим забранама, јасно прописаним Повељом УН као највишим правним актом међународног права, својеврсним уставом тог права којем према члану 103. Повеље УН не смију противрјечити сви други акти, над БиХ је ипак успостављен протекторат који, ево, траје 26 година, имајући у виду да је 1997. године високи представник у БиХ своју вољу почео противправно наметати као закон у БиХ. А протекторат над БиХ је успостављен у Бону у децембру 1997. године, тзв. Бонским закључцима који су, по својој правној суштини, споразум о управљању Босном и Херцеговином од стране неколико држава предвођених најснажнијим државама Запада, које су себе прозвале „савјетом за спровођење мира у БиХ“, иако постојање таквог савјета није дозвољено не само Дејтонским споразумом него ни Повељом УН или било којим другим извором права. Дакле, тим „Бонским закључцима“ неколико држава је високом представнику дало наводно „овлашћење“, какво му није дато нити је могло бити дато ни Дејтонским споразумом јер то забрањује Повеља УН, да он у БиХ може наметати своју вољу као право и смјењивати било ког појединца. Све то није ништа друго до споразум тих држава о њиховом старатељском управљању над БиХ и одређивању високог представника као власти која ће вршити управу у БиХ, баш онако како је прописано цитираним чланом 81. Повеље УН. Међутим, ту се јавља непремостива правна препрека коју затичемо у већ поменутом члану 78. Повеље УН, у виду забране да се систем старатељства не смије успостављати над државама чланицама УН јер ће се, како стоји у члану 78,  међу државама „односи заснивати на поштовању начела суверене једнакости“. Дакле, Бонским закључцима тзв. савјета за спровођење мира, који по својој правној природи нису закључци него противправни споразум о старатељству над БиХ, флагрантно је и тешко повријеђена сувереност БиХ, која јој према Повељи УН припада као држави чланици УН.

Својеврсну кулминацију таквог противправног односа према држави чланици УН доживјели смо почетком јула ове године, када је Кристијан Шмит своју вољу наметнуо као закон, тачније речено као кривично дјело у БиХ, јер је рекао да ће ићи у затвор од шест мјесеци до пет година свако службено или одговорно лице у институцијама у БиХ које не примјени одлуку високог представника.

И за тих четврт вијека, рекох у мојој колумни,  „Све власти у Србији, почевши од Милошевићеве, преко досовске па све до данашње власти Александра Вучића, никада нису учиниле било шта на том плану. Умјесто тога, Србија четврт вијека само нијемо посматра колонијално управљање над нама у БиХ, што остаје као трајни биљег и тамна мрља у нашој историји“. У тексту сам изнио шта све у правном погледу Србија може предузети на заштити суверенитета БиХ према Повељи УН, а прије свега заштити опстанка Републике Српске. Тако Србија, као правна насљедница бивше СР Југославије, има право да у испуњавању своје уговорне обавезе из члана 5. Дејтонског споразума покрене тужбом поступак пред Међународним судом правде против држава из тзв. савјета за примјену мира у БиХ које су усвојиле противправне Бонске закључке и тзв. критеријуме 5+2 (критеријуме о томе до када ће Босну и Херцеговину третирати као свој протекторат), и да том тужбом, сагласно члану 53. Бечке конвенције о праву међународних уговора, тражи њихово поништење. Право на такву тужбу никада не може застарити, јер се старатељство, у ствари колонијализам у БиХ не може конвалидирати тиме што један дио становништва у БиХ (онај предвођен прије свега бошњачким политичким Сарајевом, али, руку на срце, и онај хрватски када му то одговара) хоће да се Босном и Херцеговином управља као да је колонија, само да би тиме била уништена Република Српска. Поред тога, наведени колонијализам не може се правно конвалидирати ни тиме што су институције у БиХ прихватале насиље ОХР-а, јер су то сваки пут чиниле под принудом будући да је ОХР сваки пут када је наметао своје насиље писао да оно остаје на снази све док га у том облику, без икаквих измјена и допуна, не прихвате домаће институције. Друга могућност је да Србија као држава чланица УН предложи Генералној скупштини УН усвајање резолуције којом би Генерална скупштина УН затражила савјетодавно мишљење од Међународног суда правде о том питању. А Генерална скупштина УН, на основу члана 96. Повеље УН, може у сваком тренутку да својом резолуцијом затражи од Међународног суда правде савјетодавно мишљење о сваком правном питању, што значи и о питању правно недопустивог старатељског управљања над државом БиХ од стране високих представника, што је par excellance правно питање. Међутим, Србија то све ове године неће „чиме нас свјесно препушта колонијалном јарму и постепеном нестанку Републике Српске“, којим ријечима сам закључио моју колумну.

Она је у уторак 19.9.2023. године објављена у штампаном издању „Независних новина“, а на порталу тих новина објављена је истог дана у 10:29 часова. У 11:58 часова истог дана вибер поруку послао ми је господин Невен Копања, власник (или један од власника) Независних новина, у којој ми је написао: „Зову ме из Србије, треба мало олабавити према њима. Није моменат да их се напада. Молим Вас да убудуће кад је Београд у питању и мене консултујете. Лијеп поздрав“.

Ко у суштини стоји иза позива из Србије Невену Копањи није тешко закључити. Не требам ја да изговорим његово име, сваком објективном и рационалном посматрачу наших (не)прилика је то јасно. Томе у прилог говори и чињеница да ме је послије Копањине поруке истог дана телефоном позвао Душан Петровић, шеф Кабинета српског члана Предсједништва БиХ, рекавши ми да није требало да пишем тај текст. А онда, у петак 22.9.2023. године, Душан Петровић ме је поново назвао телефоном око 12 часова и рекао ми да у 13 часова дођем у кабинет министра за високо образовање у Влади Републике Српске, др Жељка Будимира. Дошао сам у 13 часова у тај кабинет, у ком су ме већ чекали Душан Петровић и Жељко Будимир. Убрзо потом Душан Петровић ми је у својству шефа Кабинета Жељке Цвијановић и у присуству министра Будимира саопштио усмено да је „предсједница одлучила да раскине сарадњу са мном“ и да ми престаје радни однос на мјесту њеног савјетника за уставно-правна питања, због моје наведене колумне у Независним новинама која је, како рече Петровић, „предсједници нанијела политичку штету“. Радни однос ми је недуго затим престао, 30.9. ове године.

Тако, дакле, функционише стварни живот овдје и у Србији. Међутим, поред те наше сурове реалности има још нешто на шта као очевидац важних чињеница желим да укажем у овом тексту. Наиме, колико власт овдје у Републици Српској, попут оне у Србији, упорно неће да се позива на сувереност државе и принципе прописане о томе Повељом УН и да тражи заштиту суверености БиХ по том основу, поред већ реченог доказују и следећи подаци.

Жељка Цвијановић је у својству предсједавајуће Предсједништва БиХ у мају ове године имала обраћање у Савјету безбједности УН, као предсједавајућа и члан колективног шефа државе чланице УН. То је била прва и јединствена таква прилика за нас, да укажемо на важност поштовања суверенитета БиХ као државе те да се Савјету безбједности нагласи да се суверенитет БиХ крши од стране тзв. савјета за примјену мира и ОХР-а, јер ОХР и тај тзв. савјет управљају Босном и Херцеговином као да је њихов протекторат, што је забрањено чланом 78. Повеље УН. Који дан пред излагање Цвијановићеве добио сам од шефа њеног Кабинета, Душана Петровића, текст њеног обраћања Савјету безбједности УН. Одмах сам га прочитао и примијетио да у њему недостаје управо то, указивање Савјету безбједности да је БиХ претворена у протекторат, супротно Повељи УН, и да се повређује њен државни суверенитет од стране ОХР-а и тзв. савјета за примјену мира.

С обзиром на те недостатке, а због јединствености наведене прилике која ће се ко зна када опет поновити за нас, успио сам да 9. маја ове године путем вибера Жељки Цвијановић као њен тадашњи савјетник дан прије сједнице Савјета безбједности доставим писану сугестију шта би требала додати у њено обраћање. Текст који слиједи је та моја сугестија њој, чије читање пред Савјетом безбједности не би узело више од два минута, при чему сам јој навео и на ком мјесту њеног већ постојећег обраћања би се то могло унијети. Дакле, сугерисао сам јој да додатно у Савјету безбједности каже и ово:

„Према томе, све почиње и завршава на Повељи УН, јер она као врховни правни акт међународног права ничим не овлашћује Уједињење нације да се уплићу у питања која се налазе у оквиру унутрашње надлежности сваке државе. Другим ријечима, Уједињењим нацијама као организацији у цјелини, а то значи и свим државама чланицама УН, као и сваком органу УН, укључујући и Савјет безбједности, Повеља УН забрањује да се ставе у позицију да било којој држави чланици УН, а то је и БиХ, намећу своју вољу као закон те државе или да јој нареде какав закон или устав треба да донесе. Стога УН или било који орган УН не може ни неког трећег да овласти да своју вољу намеће као устав или закон сувереној држави. Такво нешто не дозвољава ни Дејтонски мировни споразум, ниједан анекс тог међународног уговора. Ни Савјет безбједности УН нема такво право, чак ни када дјелује на основу Поглавља VII Повеље УН. Ово стога што, дјелујући на основу тог поглавља Повеље УН, Савјет безбједности УН може само да предузме: 1. политичке мјере у виду прекида дипломатских односа, суспензије чланских права, искључења државе из чланства УН; 2. економско-финансијске мјере као што су потпуно блокирање финансијских средстава државе, прекид трговачких односа са њом, а као својеврсни ultima ratio очувања свјетског мира Савјет безбједности УН може да 3. предузме војне мјере, тј. оружану акцију према држави. Дакле, и када дјелује на основу Поглавља VII Повеље УН, Савјет безбједности УН нема право да сувереној држави намеће закон или устав, нити Повеља УН даје право Савјету безбједности да неког трећег овласти да сувереној држави своју вољу намеће као устав или закон. На све ово мора се скренути пажња зато што се високи представници у БиХ, деспотски намећући своју вољу као устав и закон у БиХ, позивају на Савјет безбједности УН и тзв. савјет за примјену мира у БиХ, иако ни Савјет безбједности, а ни тзв. савјет за примјену мира у БиХ, немају право да овласте ОХР да Босни и Херцеговини као држави чланици УН намеће устав и законе нити било које друге акте који би имали снагу правног акта.“

Жељка Цвијановић ми се након пар сати јавила писаном вибер поруком, рекавши ми да је сугестија добра, али да је не може рећи на сједници, јер је текст њеног обраћања већ одобрен и не може се више мијењати. Све у свему, током њеног обраћања у Савјету безбједности УН 10. маја ове године Цвијановићева си ниједан пут није позвала на сувереност у смислу који свакој држави чланици УН гарантује Повеља УН, нити на забрану коју прописује Повеља да се државом управља као да је нечији протекторат.

Било ми је то чудно и помислих у себи да ли је истина то што ми је рекла као разлог или је нешто друго.

Не знам да ли је Цвијановићки неко то погрешно рекао па је онда она мени одговорила како је одговорила на основу те погрешне информације, или је разлог нешто друго, углавном таква забрана није прописана ниједном одредбом Пословника Савјета (Rules of Procedure of the Security Council of the United Nations). Нема у том пословнику ниједне одредбе којом би било прописано да представник државе који ће излагати у СБ УН мора претходно доставити текст свог излагања Савјету безбједности, а поготово нема одредаба да на сједници СБ УН може рећи само онај садржај који је претходно доставио Савјету безбједности. Да има такве одредбе у Пословнику СБ УН, била би то својеврсна цензура и ограничавање шефа државе или другог њеног представника у погледу тога шта може рећи у Савјету безбједности. Умјесто тога Пословник СБ УН прописује да предсједавајући Савјета безбједности може само упозорити представника државе да његово излагање није релевантно за тачку дневног реда (одредба 9.5. Пословника СБ УН), односно да је прекорачио вријеме које је предвиђено за његово излагање, али при том водећи рачуна да омогући представнику државе да заврши своју мисао (одредба 9.6. Пословника СБ УН). А оно што предложих Цвијановићевој да додатно каже је и те како било у вези са тачком дневног реда (стање у БиХ) и не би много прекорачило планирано вријеме, јер је за читање те сугестије било неопходно око двије минуте.

Да, примијетио сам и то да у тексту њеног обраћања Савјету безбједности, који ми је доставио шеф њеног кабинета, Цвијановићева није написала да Кристијан Шмит "НИЈЕ ВИСОКИ ПРЕДСТАВНИК у БиХ јер није именован релевантном резолуцијом СБ УН". Умјесто тога, она је само на једном мјесту у том тексту рекла: "Шмит, чије именовање није одобрено у Савјету безбједности". Рећи, "чије именовање није одобрено у Савјету безбједности" нема значење да је тиме рекла да он није високи представник.

Зашто је све ово битно? По мени, све ово је битно, боље рећи суштинско, ради истинског очувања Повеље УН, чијим чувањем се чува и суверенитет БиХ, а тиме и Република Српска. Другим ријечима, Повеља УН, а тиме и БиХ и Република Српска, се не чува(ју) декларативним залагањем за њу само за говорницом УН, као што чини Александар Вучић, а и све друге власти у Србији прије њега. Овако како то ради Вучић, као и власт и опозиција у Републици Српској, само се омогућава наша агонија, агонија колонијализма, односно протектората над БиХ који ће у коначници рецентрализовати Босну и Херцеговину као државу, што ће довести до нестанка Републике Српске.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер