Više informacija iz tog tužilaštva stiglo je nedavno o zločinima počinjenim u logorima “Silos” u Tarčinu, OŠ “9. Maj”, “Krupa”, “Igman” i “Hrasnica”, u kojima su zlostavljani i ubijani zatočeni Srbi u periodu od maja 1992. do 27. januara 1996. godine.

Ako se na polju angažovanja u pravcu samostalnosti RS može govoriti o tome da je riječ o dugoročnom cilju, nedokučivo je zbog čega već sada sa obje strane političke medalje ne stignu signali da funkcioneri NATO-a nemaju zbog čega da dolaze u srpsku polovinu BiH.

Moguće da se u prvom koraku ide samo na njegovo slabljenje u cilju obezbeđivanja političkih ustupaka na nivou BiH, eventualnog pristanka na članstvo u NATO i sl.

Sa dugoročnijim političkim prognozama problem nije u tome koliko imaju veze sa našom današnjom realnošću, nego baš u tome što nastaju na osnovu ekstrapolacije aktuelnih procesa i ne računaju na velika iznenađenja za koja nikad ne znamo unapred.

Strah režima od bunta nije strah od NVO sektora i „spoljnog neprijatelja“, već od vlastitog naroda. „Proljeće“ kojeg se boje, nije „obojeno“ proljeće, već „pobuna gladnih“. Pokušaj da se nezadovoljstvo osiromašenog naroda etiketira kao „djelovanje stranog faktora“ ne samo da je bestidno, već je akt očajnika.

Tokom 2012. okolnosti su se naglo promenile. Majstorsko nadigravanje sa federalnim partnerima i međunarodnom zajednicom je stvorilo opšte uverenje da je Srpska definitivno odbranjena i izvana i iznutra. U prvi plan su izbila socijalno-ekonomska pitanja. Globalna kriza se prelila u region i zapljusnula RS.

Loše stanje u zemlji iskorištavaju oni izvana koji iz krajnje neprincipijelnih razloga žele da Dodik ode. Postoji mnogo indikacija po kojima se može zaključiti da se u RS priprema „narandžasto proljeće“ („narandžaste revolucije“ koje je orkestrirao Zapad).

Radni deo ratnih državničkih dana provodio je podupirući Izetbegovićeve stavove na sednicama državnog vrha, a sve u neskrivenoj nadi da će ga i zameniti po predviđenom turnusu. Ta naivna ambicija ga je koštala funkcije: Alija je izašao Tuđmanu u susret i Pepija izbacio iz Predsedništva.

Dejtonski sporazum, opet, nije bio nikakav trijumf srpskog naroda u BiH, nego pre poraz njegovog legitimnog opredeljenja da ova republika, nakon secesije Slovenije i Hrvatske, ostane u sastavu ostatka Jugoslavije zajedno sa Srbijom i Crnom Gorom.

Posle rata, većina vehabija ostala je da živi u Bosni sa urednim državljanstvima i papirima BiH. Za većinu zločina počinjenih nad Srbima, niko nije odgovarao, a zločinci se i dalje slobodno kreću spremajući se za buduće delovanje.