FBiH obično slijedi politiku SAD i islamskih zemalja, a Izetbegović i Komšić se nađu u nedoumici samo kada se Arapi drznu da ne poslušaju Amerikance. RS pak obično slijedi politiku Rusije i EU, ali kada dođe do neslaganja Moskve i Brisela, kao sada povodom Ukrajine, u Banjaluci nema nedoumica.

Republika Srpska je spremna ustati u zaštitu i povrat svojih, nasilno oduzetih, prava izvornog (slova) Dejtona na miran i dostojanstven način, preko svojih legalnih institucija, posebno Narodne skupštine o čemu postoji nacionalni konsenzus svih relevantnih političkih partija.

Ni danas se sa sigurnošću ne bi moglo reći da bi srpski političari lako odbacili ponudu za formiranje jednog-dva ministarstva na nivou BiH zarad „približavanja EU“, a kao konkretan „mamac“ mogao bi, recimo, da posluži novac iz pretpristupnih fondova EU.  

Mogućnosti za održavanje takvih izbora u RS se nekako mogu i iznaći u političkoj praksi, dočim se vanredni izbori na nivou BiH ne bi mogli održati bez promene Izbornog zakona BiH, jer taj zakon uopšte ne predviđa mogućnost održavanja vanrednih izbora.

U Republici Srpskoj, pod dirigentskom palicom istih sila koje su uz pomoć domaćih saradnika u Ukrajini upravo završile svoj rušilački posao (bar oni tako misle), odigravaju se pripreme za isti proces. Mete su jasno definisane, mizanscen za izvođenje puča pod lažnom zastavom uveliko se postavlja.

Razvlačenje problema ostavlja prostor za sumnju da zvaničnici EU, zapravo, nameravaju da indicije o umešanosti političara u korupciju iskoriste za njihovo ucenjivanje zarad postizanja svojih ciljeva, a ne za stvarnu pomoć u pravcu smanjenja korupcije u BiH.

Otkuda to da su sva ova četiri toliko međusobno različita aktera, direktno ili indirektno involvirana u predizbornu kampanju za jesenje izbore u RS, toliko jedinstveno negativno fokusirana na Dodika? Srpska ima i premijerku i predsjednika Parlamenta, predstavnika u Predsjedništvu i u Savjetu ministara BiH, a njih niko ne pominje.

Sarajlije su se naivno „ufurale“ u tu priču i sebi uvrtile u glavu da su stvarno „pupak svijeta“, a i svi ostali Bošnjaci da treba samo da kukaju da su im Srbi napravili genocid, da su i Hrvati agresori, da im je međunarodna zajednica okrenula leđa, da ih je 300 hiljada pobijeno iz čista mira,  da su im svi nešto krivi i dužni - i gotov posao.

Najveća greška je očekivanje da se nemiri preliju u Republiku Srpsku, odnosno da socijalno-klasno jedinstvo nadvlada etničko-entitetsku podijeljenost. Sličnih pokušaja bilo je i ranije.

Vrlo je upadljivo insistiranje na rušilačkom i destruktivnom karakteru bunta, nasilnom rušenju institucija sistema, s ciljem da se apeluje na patriotske emocije bošnjačkog naroda. Lagumdžija je podsjetio da zgrada Predsjedništva BiH nije gorjela ni za vrijeme „agresije“.