ФБиХ обично слиједи политику САД и исламских земаља, а Изетбеговић и Комшић се нађу у недоумици само када се Арапи дрзну да не послушају Американце. РС пак обично слиједи политику Русије и ЕУ, али када дође до неслагања Москве и Брисела, као сада поводом Украјине, у Бањалуци нема недоумица.

Република Српска је спремна устати у заштиту и поврат својих, насилно одузетих, права изворног (слова) Дејтона на миран и достојанствен начин, преко својих легалних институција, посебно Народне скупштине о чему постоји национални консензус свих релевантних политичких партија.

Ни данас се са сигурношћу не би могло рећи да би српски политичари лако одбацили понуду за формирање једног-два министарства на нивоу БиХ зарад „приближавања ЕУ“, а као конкретан „мамац“ могао би, рецимо, да послужи новац из претприступних фондова ЕУ.  

Могућности за одржавање таквих избора у РС се некако могу и изнаћи у политичкој пракси, дочим се ванредни избори на нивоу БиХ не би могли одржати без промене Изборног закона БиХ, јер тај закон уопште не предвиђа могућност одржавања ванредних избора.

У Републици Српској, под диригентском палицом истих сила које су уз помоћ домаћих сарадника у Украјини управо завршиле свој рушилачки посао (бар они тако мисле), одигравају се припреме за исти процес. Мете су јасно дефинисане, мизансцен за извођење пуча под лажном заставом увелико се поставља.

Развлачење проблема оставља простор за сумњу да званичници ЕУ, заправо, намеравају да индиције о умешаности политичара у корупцију искористе за њихово уцењивање зарад постизања својих циљева, а не за стварну помоћ у правцу смањења корупције у БиХ.

Откуда то да су сва ова четири толико међусобно различита актера, директно или индиректно инволвирана у предизборну кампању за јесење изборе у РС, толико јединствено негативно фокусирана на Додика? Српска има и премијерку и предсједника Парламента, представника у Предсједништву и у Савјету министара БиХ, а њих нико не помиње.

Сарајлије су се наивно „уфурале“ у ту причу и себи увртиле у главу да су стварно „пупак свијета“, а и сви остали Бошњаци да треба само да кукају да су им Срби направили геноцид, да су и Хрвати агресори, да им је међународна заједница окренула леђа, да их је 300 хиљада побијено из чиста мира,  да су им сви нешто криви и дужни - и готов посао.

Највећа грешка је очекивање да се немири прелију у Републику Српску, односно да социјално-класно јединство надвлада етничко-ентитетску подијељеност. Сличних покушаја било је и раније.

Врло је упадљиво инсистирање на рушилачком и деструктивном карактеру бунта, насилном рушењу институција система, с циљем да се апелује на патриотске емоције бошњачког народа. Лагумџија је подсјетио да зграда Предсједништва БиХ није горјела ни за вријеме „агресије“.