“Аналогија између, БиХ и Југославије”, вели муслимански лидер, “није баш сасвим коректна. Иако нека поређења стоје, она су више вањска и површна. Прије свега, Босна има далеко дужу традицију од Југославије. Заједништво у Босни траје вијековима и, мада је пролазило кроз многа искушења, одржало се.

Како се год окончала ова (не)очекивана битка, суштинско је питање како даље у Сарајеву, посебно након октобра наредне године, када ће, по свим прогнозама, многи пожелети да се поново позабаве дејтонским статусом РС.

Последњих година Срби су јединствено устајали у Сарајеву против сваког предлога закона који је противречио Уставу БиХ: није било суштинских разлика међу посланицима СНСД-а, СДС-а, ПДП-а и ДНС-а. Тих разлика не би требало да буде ни убудуће.

Уколико сматра да би тронационалне Оружане снаге БиХ у хипотетичкој "ванредној ситуацији" без поговора биле у функцији његових умоболних замисли, довољно је да се присети судбине ЈНА, да сазна шта би се десило са лакрдијом од "војске" на коју можда рачуна у будућности.

Разлика је само у приоритетима, а не у вредносним судовима. Јер, оно што је Златку Лагумџији или Сулејману Тихићу увек на првом месту, у 2013. не налази се у врху топ-листе Барака Обаме и Ангеле Меркел, стицајем разних околности, од сукоба у Сирији до уздрманог евра.

Тако браћа из Туниса, Јемена, Алжира и сл. наравно нису схватила да домаћи закони не предвиђају да се заробљеницама откидају главе. И једино су, изгледа, схватили када им је Шемсо рекао: „Ко хоће да брани БиХ – линија фронта је тамо, па изволите“, зато што је ишаретом показао правац и додао њима разумљиво – бујрум. 

Но, како се харизматични Таип, под притиском демократије у парку Гези, сада окренуо исламу не само код куће него, подршком свргнутом “муслиманском брату” Мурсију, и у спољној политици, могло се очекивати да његова продужена рука у БиХ више неће бити СДП, СДА и СББ, него Ријасет ИВЗ.

Сада смо дошли до тачке да први човек РС, као важне ствари које треба решавати на нивоу БиХ, осим тракавице "Сејдић - Финци" и излизаних "европских интеграција", из нафталина вади већ заборављену "причу о МАП-у".

Већ поодавно Дејтонски мировни споразум има ефекат црвене крпе, како у широј бошњачкој јавности, тако и међу бошњачким политичким лидерима и интелектуалцима, који се утркују са погрдним називима.

Не желим да претпостављам да ли је Радунов текст наручен, иако добро знам да читам између редова. Нећу у то да сумњам , поготову нећу да верујем да је то наруџба неког политичког моћника.