Цела та заврзлама, заправо, највише говори о томе ко је на европској “левици” и “десници” заинтересован више за бошњачке, а ко за хрватске политичке циљеве, а реторичко упирање ка што бржој “трансформацији” дејтонске БиХ у “европску” представља само једно (не)згодно помагало.

Па шта су онда хтјели оном „честитком“ илустрованом лешевима? Да увриједе Србе? Да продубе бошњачку мржњу? Да онемогуће нормализацију ентитетских и националних односа у БиХ? Понајприје би се рекло да је бошњачка политика напросто изгубила компас и да њени протагонисти не знају шта хоће.

Подршка „матјушке“ Русије је по значају готово равна оној из матице, или чак и важнија у тренуцима када Србија, компромисима на безалтернативном путу у ЕУ, разочара не само Бањалуку, него и Москву. Можда је и то објашњење што је Додик имао рекордан број сусрета са Лавровим, Шојгуом, Милером, па и Путином.

Образложење које су понудили сарајевски истражиоци да “нису довољно технички опремљени” одавно не пролази ни у Хашком суду, па би се онда слободно могло закључити да сарајевски “мали Хаг” није добацио до свог холандског узора ни у делу (пред)истражних радњи, а о суђењима да се и не говори.

Каже се, такође, да би „већа самосталност РС и ХБ водила у одвајање и завршила у великој Србији и великој Хрватској“. Међутим, нити је такав исход неминован нити је сам по себи споран. Новија истраживања показују да све већи проценат Срба жели баш самосталну РС.

И Додик за сада вешто избегава „захлађење“ односа са Вучићем, тиме што је делимично снизио своју националну реторику - што је чинио и раније по Тадићевом „савету“ - као и покушајима да се примакне Вучићу на растојање са кога сматра да ће, ако ништа, оно бар имати више увида у Вучићеве намере и према њему и према Српској.

СДС може привући део бирача својим предлогом о испитивању порекла имовине, али са таквим  законским предлогом за каквим није посезао чак ни Вучић – ни у време опозиционог ни у време владајућег периода у Србији – мало шта опозиција у Српској може учинити ако се устоличи на власти.

Последњи начелни договор Додика и Лагумџије о упућивању закона о подели војне и државне имовине у Парламентарну скупштину БиХ заснива се управо на „Бањалучком споразуму“, па су, зато, и Босићеве критике на њихов рачун утолико неуверљивије, јер је и сам Босић потписник тог споразума.

Дакле, најпре би се могло рећи да је пропашћу политичких преговора у Бриселу почела унутрашња политичка борба за гласове Бошњака на изборима следеће године. То упућује на закључак да ће било какав договор о провођењу пресуде “Сејдић, Финци” бити осуђен на неуспех у Парламенту БиХ.

Испада, дакле, да би последице опструкције у Федерацији БиХ могли да трпе и српски политичари и Српска, иако у тој ствари нису ни најмање одговорни !? Али, биће да је то цена садашњег тренутка „процеса приближавања БиХ ЕУ“.