Више информација из тог тужилаштва стигло је недавно о злочинима почињеним у логорима “Силос” у Тарчину, ОШ “9. Мај”, “Крупа”, “Игман” и “Храсница”, у којима су злостављани и убијани заточени Срби у периоду од маја 1992. до 27. јануара 1996. године.

Ако се на пољу ангажовања у правцу самосталности РС може говорити о томе да је ријеч о дугорочном циљу, недокучиво је због чега већ сада са обје стране политичке медаље не стигну сигнали да функционери НАТО-а немају због чега да долазе у српску половину БиХ.

Могуће да се у првом кораку иде само на његово слабљење у циљу обезбеђивања политичких уступака на нивоу БиХ, евентуалног пристанка на чланство у НАТО и сл.

Са дугорочнијим политичким прогнозама проблем није у томе колико имају везе са нашом данашњом реалношћу, него баш у томе што настају на основу екстраполације актуелних процеса и не рачунају на велика изненађења за која никад не знамо унапред.

Страх режима од бунта није страх од НВО сектора и „спољног непријатеља“, већ од властитог народа. „Прољеће“ којег се боје, није „обојено“ прољеће, већ „побуна гладних“. Покушај да се незадовољство осиромашеног народа етикетира као „дјеловање страног фактора“ не само да је бестидно, већ је акт очајника.

Током 2012. околности су се нагло промениле. Мајсторско надигравање са федералним партнерима и међународном заједницом је створило опште уверење да је Српска дефинитивно одбрањена и извана и изнутра. У први план су избила социјално-економска питања. Глобална криза се прелила у регион и запљуснула РС.

Лоше стање у земљи искориштавају они извана који из крајње непринципијелних разлога желе да Додик оде. Постоји много индикација по којима се може закључити да се у РС припрема „наранџасто прољеће“ („наранџасте револуције“ које је оркестрирао Запад).

Радни део ратних државничких дана проводио је подупирући Изетбеговићеве ставове на седницама државног врха, а све у нескривеној нади да ће га и заменити по предвиђеном турнусу. Та наивна амбиција га је коштала функције: Алија је изашао Туђману у сусрет и Пепија избацио из Председништва.

Дејтонски споразум, опет, није био никакав тријумф српског народа у БиХ, него пре пораз његовог легитимног опредељења да ова република, након сецесије Словеније и Хрватске, остане у саставу остатка Југославије заједно са Србијом и Црном Гором.

После рата, већина вехабија остала је да живи у Босни са уредним држављанствима и папирима БиХ. За већину злочина почињених над Србима, нико није одговарао, а злочинци се и даље слободно крећу спремајући се за будуће деловање.