“Analogija između, BiH i Jugoslavije”, veli muslimanski lider, “nije baš sasvim korektna. Iako neka poređenja stoje, ona su više vanjska i površna. Prije svega, Bosna ima daleko dužu tradiciju od Jugoslavije. Zajedništvo u Bosni traje vijekovima i, mada je prolazilo kroz mnoga iskušenja, održalo se.

Kako se god okončala ova (ne)očekivana bitka, suštinsko je pitanje kako dalje u Sarajevu, posebno nakon oktobra naredne godine, kada će, po svim prognozama, mnogi poželeti da se ponovo pozabave dejtonskim statusom RS.

Poslednjih godina Srbi su jedinstveno ustajali u Sarajevu protiv svakog predloga zakona koji je protivrečio Ustavu BiH: nije bilo suštinskih razlika među poslanicima SNSD-a, SDS-a, PDP-a i DNS-a. Tih razlika ne bi trebalo da bude ni ubuduće.

Ukoliko smatra da bi tronacionalne Oružane snage BiH u hipotetičkoj "vanrednoj situaciji" bez pogovora bile u funkciji njegovih umobolnih zamisli, dovoljno je da se priseti sudbine JNA, da sazna šta bi se desilo sa lakrdijom od "vojske" na koju možda računa u budućnosti.

Razlika je samo u prioritetima, a ne u vrednosnim sudovima. Jer, ono što je Zlatku Lagumdžiji ili Sulejmanu Tihiću uvek na prvom mestu, u 2013. ne nalazi se u vrhu top-liste Baraka Obame i Angele Merkel, sticajem raznih okolnosti, od sukoba u Siriji do uzdrmanog evra.

Tako braća iz Tunisa, Jemena, Alžira i sl. naravno nisu shvatila da domaći zakoni ne predviđaju da se zarobljenicama otkidaju glave. I jedino su, izgleda, shvatili kada im je Šemso rekao: „Ko hoće da brani BiH – linija fronta je tamo, pa izvolite“, zato što je išaretom pokazao pravac i dodao njima razumljivo – bujrum. 

No, kako se harizmatični Taip, pod pritiskom demokratije u parku Gezi, sada okrenuo islamu ne samo kod kuće nego, podrškom svrgnutom “muslimanskom bratu” Mursiju, i u spoljnoj politici, moglo se očekivati da njegova produžena ruka u BiH više neće biti SDP, SDA i SBB, nego Rijaset IVZ.

Sada smo došli do tačke da prvi čovek RS, kao važne stvari koje treba rešavati na nivou BiH, osim trakavice "Sejdić - Finci" i izlizanih "evropskih integracija", iz naftalina vadi već zaboravljenu "priču o MAP-u".

Već poodavno Dejtonski mirovni sporazum ima efekat crvene krpe, kako u široj bošnjačkoj javnosti, tako i među bošnjačkim političkim liderima i intelektualcima, koji se utrkuju sa pogrdnim nazivima.

Ne želim da pretpostavljam da li je Radunov tekst naručen, iako dobro znam da čitam između redova. Neću u to da sumnjam , pogotovu neću da verujem da je to narudžba nekog političkog moćnika.