Briselski sporazum "pobedio" Ustav

Odlukom Ustavnog suda o odbacivanju predloga za ocenu ustavnosti „Briselskog sporazuma“, i time njegovom ukorenjivanju u naš pravni poredak, retko je ko iznenađen. Dok čekamo obrazloženje odluke i izdvojena mišljenja sudija, u štampi je naznačeno da Ustavni sud za taj sporazum drži da je tek politički akt. Znači, nije “potvrđeni međunarodni ugovor, zakon ili drugi opšti akt“ pa se Ustavni sud elegantno oglasio nenadležnim da se njime bavi.

Da li je Ustavni sud poslušao ministra i njegov javni savet da ne sme da se meša u Vladino vođenje državne politike, ne znamo sa sigurnošću. Ali je sigurno da je Ustavni sud ponizio ustavnopravnu nauku i naše najznamenitije profesore koji su se na javnoj raspravi izjasnili za neustavnost tog sporazuma.

Ključna je tužna činjenica da je takvom odlukom „Briselski sporazum“ pobedio u sukobu sa Ustavom. I praktično ga promenio. Na delu ustavne teritorije Srbije provodi se, do „potpune primene“, akt koji negira Ustav. Takvo stanje nemoguće je definisati kao pravni poredak. Niti je uopšte moguće promeniti Ustav mimo njegovih pravila, osim u revoluciji. Sve ovo definiše jedna opasna, teška reč: neustavno.

Evo nekoliko primera očigledne neustavnosti „Briselskog sporazuma“: pominje kosovske zakone – Ustav poznaje samo zakone koje donosi Narodna skupština; policija sa severa Kosova integriše se u policiju Kosova – u Ustavu piše da se zakonom uređuju poslovi organa državne uprave i broj ministarstava, što znači i ministarstva policije (unutrašnjih poslova); pravosuđe je integrisano i radi u pravnom sistemu Kosova – po Ustavu sudska vlast je jedinstvena na teritoriji Srbije; neće biti međusobnog blokiranja niti „antilobiranja“ u evropskim integracijama – u Ustavu piše da Srbija uređuje i obezbeđuje svoj međunarodni položaj i odnose sa drugim državama i međunarodnim organizacijama.

I vlast Srbije je pristala na delanje po takvom jednom propisu. Dobro, to je njen politički interes za koji će snositi odgovornost. Ali kada i konačni srpski pravni autoritet, Ustavni sud, presudi da sporazum nije „trn u oku“ ustavnom, onda se zapitajmo ko je tu šta čitao i sa čime poredio. Ništa ni sa čim.

Nije ova odluka Ustavnog suda „s neba pa u rebra“. Pogrešna ideologija ili bolje reći halucinacija o nepogrešivom vođi opet je na našem prostoru. Nametnuti politički i kulturni obrazac daje priliku sada vladajućoj stranci i njenom činovništvu - a juče i sutra nekoj drugoj, da nam pravi istoriju. Takva istorija je put deakadencije društva i sunovrata pojedinca.

Svaki građanin, a posebno intelektualac sve više se medijskom i drugom mađijom drži u stanju hipnoze, uspavanosti, prepuštanja sudbi. Sve manje intelektualno sposoban za bunt, za remećenje nepravde i neprava, za društvene promene, nečinjenjem menja svoju podsvest. I konačno pridružuje se slavljenicima doktrine nepogrešivosti vođe i vlasti koju oličava.

Nedostatak iznenađenja s početka teksta prirodni je sled stanja u kome smo. Ne štrči tu samo Ustavni sud svojom dezorijentacijom i manjkom borbe za pravo (Jering), on je samo slika i prilika svakolikih nam neprilika. U takvom podneblju moguće je ono što drugde nigde nije. Pa i da premijer druge države (Albanije), na našoj teritoriji (Preševo), uz našu policiju, bude dočekan bilbordima sa tuđim simbolima i na albanskom jeziku: dobrodošao premijeru. Državljani Srbije u Srbiji dočekuju „svog“ predsednika vlade koji nije naš. Srpska vlada oćuta a i veran narod joj.

U takvoj nemoći države i ugaženom autoritetu šta je prvi u nizu briselskih sporazuma? Za tkalce nam istorije ništa važno jer čim ga provedemo potpisujemo i sledeći. Možda je to znao i Ustavni sud.