Журка код Бебе у Подгорици

Након свих ових мучних година и још мучнијих колумна и колумниста, могли смо да прочитамо и нешто лијепо. Дирљиву и симпатичну причу о сусрету старих пријатеља који се нису видјели још од оних бурних митинга и митинговања из 2007. г., када су, под либерално-демократском палицом, рушили Коштуницу и постмодернизовали Србију. У кишовитом медитеранском окружењу, које једино и приличи сусрету неолибералних српска свјетионика, оживјеле су старе успомене  које ни несхватљиве и контроверзне коалиције нису могле да избришу.   

Конференција о медијима у Подгорици, коју непоправљиви југоносталгичари и даље зову Титоградом, била је прилика да се петооктобарско друштво присјети како су те 2007.г. на митингу у Обреновцу „нешто говорили“, умањујући тако своју историјску улогу, али не из разлога урођене скромности, него зато што презиру историју. Прије свега српску историју, са којом су посљедњих година, а можда и одувијек, у тешком конфликту. Није им било лако, јер много је теже бити у конфликту са историјом, него у историјском конфликту. И пошто никако нису могли да изађу на крај са напорном српском историјом, да би јој се осветили умјетнички су је обрадили.

Један на свој препознатљиви садомазохистички начин, а други копирајући енглески црногујски хумор са BBC. Након што су обрађене велике историјске теме и исмијани државни послови, прешло се на дипломатске активности. На шврљање по бившим просторима и сличним дестинацијама, од поносне Босне, преко англохероинског Косова, па све до монтенегрина и њихових далеких обала.

И тако, у опуштеној атмосфери, уз пиће, уживало се у крају српске историје и разглабало о модним трендовима и матерњем језику. Услијед мале пријатељске дискриминације по модној и професионалној основи стиже још једна тура. Онај ко не носи црно одијело и ко не пише колумне мора да плати пиће. Баш „фенси“ друштванце са ципелама од тристо евра због којих ће они у Србији да поцркају од зависти. Тако им и треба. Нису хтјели „нови талас“, зато их је замео „јужни вјетар“. Неће они Прада, него опанке. Послије се још жале да их је постмодерниста посељачио. Док пристижу нове туре, конкретизују се дипломатске активности и бирају амбасаде. Између два гутљаја преносе се кипарска искуства.

Све би било добро, али чини се да ова медитеранска лимунада има суморну позадину. Да нису црна одијела израз жалости због свега што се ових дана дешава у Србији? Што су Руси дошли да граде гасовод? Је л' с можда због тога „тревило“ на конференцији? Да се не гледа зла очима. Отишло се у Црну Гору у којој се сад лакше дише, јер се, након Миловог сукоба са Дерипаском, из црногорице повукао руски капитал. Па, и митинзи из 2007.г. били су удружени подухват против руско-српског гасног споразума, који је те године потписан. Зар се тада није дигла либералнодемократска кука и мотика да се тај споразум спријечи? Да ли је то „оно нешто“ што се на митингу у Обреновцу говорило?

Након што се на отварању сајма књига у Бањалуци, поштујући протокол, саслушала „Каљинка“, тешко да се могао отрпити још један излив русофилства . Било би то превише.