“Догодине у Јерусалиму”

 „Морамо одвојити Јевреје у две категорије, ционисте и присталице асимилације“, написао ја Рајнхард Хајдрих, један од архитеката холокауста, 1935. године.

„Ционисти заговарају стриктно расни концепт и, кроз емиграцију у Палестину, они помажу да се изгради њихова сопствена јеврејска држава… Наше добре жеље и наша званична добра воља иду уз њих“.

Судећи по Хајдриху, стварање државе Израел је тако представљало тријумф ционизма над асимилационизмом.

Али то је такође закомпликовало традиционалну антисемитску перцепцију Јевреја као измештеног народа без корена.

Судећи по Хајдриху, стварање државе Израел је тако представљало тријумф ционизма над асимилационизмом

Такав је био став Мартина Хајдегера, 1939. године, када је позвао на испитивање „предиспозиције Јевреја за планетарни злочин“:

„Са својим израженим даром за прорачунавање, Јевреји ’живе‘ у складу са принципом расе, и то чине најдужи део времена, због чега се и сами најоштрије опиру његовој неограниченој примени. Уређење расног узгоја не произилази из самог ‘живота’, већ из хипер-оснаживања живота махинацијом  (Machenschaft). Оно што такво планирање доноси је потпуна дерацинација народа упрезањем у једнообразно конструисан и рационализован распоред свих ентитета. Заједно са дерацинацијом иде и самоотуђење народа – губитак историје – односно региона одлучивања о постојању (Seyn).“

Оно што се налази у основу ових редова је филозофска опозиција између потпуног живљења у конкретном свету и порицања таквих духовно-историјских корена схватајући сву „спољњу реалност“ само као нешто чиме се манипулише и што се искоришћава.

Али, шта се догађа када једна наводно неукорењена космополитска раса почне да пушта корење?

Са ционизмом, написао је француски филозоф Ален Филкенкрот 2015. године, „Јевреји су данас изабрали пут укорењавања“.

Лако је увидети да је ова тврдња одјек Хајдегеровог уверења да све есенцијалне и велике ствари захтевају „крв и тло“ домовине.

Иронија је у томе што се антисемитски клишеи о неукорењености призивају да би се легитимизовао ционизам.

Док антисемитизам замера Јеврејима што су без корена, ционизам покушава да исправи овај наводни неуспех.

Многи конзервативни антисемити и данас жестоко подржавају проширење Израела

Није ни чудо што многи конзервативни антисемити и данас жестоко подржавају проширење Израела.

Проблем је, наравно, што ово проширење, под владом израелског премијера Бењамина Нетањахуа, сада значи насељавање и анексију Западне обале – тражење корена на месту које је вековима било насељено другим људима.

Сурећемо се са сличним проблемом када су у питању различите интерпретације традиционалне јеврејске изреке „догодине у Јерусалиму“, која се изговара на крају Седера (ритуалног оброка којим се обележава почетак празника Пасха).

Проблем је, наравно, што ово проширење, под владом израелског премијера Бењамина Нетањахуа, сада значи насељавање и анексију Западне обале – тражење корена на месту које је вековима било насељено другим људима.

Како објашњава Дара Линд из Вокса:

„Многи Јевреји који чврсто верују у важност јеврејске државе ‘догодине у Јерусалиму’ виде као израз потребе да се заштите Јерусалим и Израел какви постоје данас. Други мисле да је ‘Јерусалим’ који се помиње у Седеру више идеал онога што би Јерусалим и Израел могли да буду – за њих је „догодине у Јерусалиму“ молитва да се Израел приближи том идеалу. Или би ‘Јерусалим’ могао да буде само симбол утопије уопштено, а ‘догодине у Јерусалиму’ би могла бити одлука да се у наредној години донесе мир на Земљи.

Ове верзије репродукују дуалитет тренсценденталног и емпиријског.

„Јерусалим“ је или апстрактно духовно место ослобођења или истински град са стварним људима, зградама и верским споменицима.

Не изненађује што су неки муслимански фундаменталисти прилично наклоњени „трансценденталистима“ који уздизање стварног града сматрају бласфемијом.

Средином 2000-их, када је тадашњи ирански председник Махмуд Ахмадинеџад организовао конференцију позивајући на уништење државе Израел, угостио је неколико пријатељских „трансценденталних“ рабина.

То је била инверзија Хајдриховог гледишта: у реду је имати Јевреје у нашој средини; јеврејска држава је та која је неприхватљива.

Али постоји и трећа, изразито опасна верзија израза „догодине у Јерусалиму“ која нуди синтезу претходне две. Они који је заговарају кажу: „Сада када имамо Јерусалим, можемо да искористимо следећу годину да уништимо палестинске зграде и поново изградимо библијски храм на месту где сада стоји џамија Ал-Акса

Али постоји и трећа, изразито опасна верзија израза „догодине у Јерусалиму“ која нуди синтезу претходне две.

Они који је заговарају кажу: „Сада када имамо Јерусалим, можемо да искористимо следећу годину да уништимо палестинске зграде и поново изградимо библијски храм на месту где сада стоји џамија Ал-Акса.

Борба за Јерусалим тако постаје свети подухват.

Чак и ако је злочин почињен, починиоци неће сносити никакву кривицу (у њиховим очима) зато што оснивају нови легитимни поредак.

То је као стари виц у којем се сељани хвале да међу њима нема канибала: „Јуче смо појели последњег“.

Али будимо јасни о томе шта се заиста дешава.

Користећи јеврејске жртве да оправдају експанзионистичку агенду, Израелци који се залажу за анексију цинично искоришћавају сећање на Холокауст.

Они који нуде безусловну подршку Израелу тиме такође подржавају тренутну израелску владу против либералне опозиције која се противи насељима и ширењу.

Ипак, тај експанзионизам је водећи извор антисемитизма у данашњем свету.

Међу земљама које нуде пуну подршку Израелу је Немачка, где многи у десници упозоравају на „увезени анитисемитизам“ (importierter Antisemitismus).

Пре ће бити да је оно што уједињује многе од оних који се придружују пропалестинским протестима шире гледиште да спољне политике и војни апаратуси Сједињених Држава и њихових западних савезника дугују захвалност Великом капиталу и његовој експлоатацији остатка света.

Импликација тога је да било који нови талас антисемитизма у Немачкој није немачки феномен, већ пре резултат имиграције муслимана.

Али зашто је онда толико младих левичара на западу такође одбило да изрази солидарност са Израелом након Хамасовог напада 7. октобра?

Зашто млади Американци шире „Писмо Америци“ Осаме бин Ладена на ТикТоку?

Превише је лако рећи да они једноставно саосећају са Хамасом.

Пре ће бити да је оно што уједињује многе од оних који се придружују пропалестинским протестима шире гледиште да спољне политике и војни апаратуси Сједињених Држава и њихових западних савезника дугују захвалност Великом капиталу и његовој експлоатацији остатка света.

Понекад је веома танка линија која раздваја искрено незадовољство капитализмом од онакве врсте „антикапиталистичког“ популизма какав се налази у Бин Ладеновом писму.

Многи либерали су изразили подршку Израелу истовремено изражавајући забринутост због броја цивила – нарочито деце – који су убијени у Гази.

Саосећање са Палестинцима као жртвама је све распрострањеније, као и признавање њиховог права да се одупру експанзионистичким нападима.

Али како они могу да се одупру а да не постану антисемити?

То је питање које је до сада изазивало само ћутање и срам.

Аутор је професор социологије и филозофије на Универзитету у Љубљани, као и међународни директор Биркбек Института за хуманистичке науке Универзитета у Лондону. Његова најновија књига носи назив: „Heaven in Disorder“ (OR Books, 2021)).

(Данас)