И шта се на крају догодило? Култура је због несхватљиве проевропске политике, у Србији заиста престала да постоји. И неће је ни бити докле год не дође до радикалне промене државне политике.

Предлагачима статута се мора одати признање да су заиста све покушали – сем, наравно, да одустану од свог наума – уколико је наум уопште био њихов. После неуспелог „блицкрига“ прошле јесени, прешло се на позициони рат и тактику исцрпљивања противника.

Великој већини је потпуно јасно какве су се епохалне промене у савременом свету већ десиле али је, ипак, нејасно шта ће се даље дешавати и како ће се актуелна криза развијати. Извориште кризе је, јасно је, амбиција Америка и њених, пре свега, европских вазала да у губитку моћи задрже доминацију у свету, али је ипак нејасно шта би Запад могао даље да предузме. Мало је рационалних могућности. Јер, то је бес немоћи.

У међувремену су нам деца порасла и не треба да се чудимо зашто хоће да беже са ових простора. То режимима одговара: колико деце оде у иностранство – толико је мање гладних уста, али и мање гласова против самовоље и диктатуре

У својим односима са Србијом Хрватска врло систематично гледа своје интересе, због чега је дискриминација српске робе и српских компанија у Хрватској била врло раширена.

Разлог да ти се овако јавно обратим је твој интервју медијима дат у Паризу у коме оптужујеш Војислава Коштуницу, мене и друге да смо криви због тога што су сепаратисти 2008. године прогласили независност Косова и Метохије. Та твоја оптужба долази после нарученог питања новинарке „Пинка“ Гордане Узелац. Претпостављам да по теби, већ за твоје време војнички поражена Србија, морала је да уђе у рат са НАТО пактом да би спречила проглашење независности сепаратиста. Како си сладак мајсторе, љуби те мајка.

У савременој Мађарској, почев од краја прошлог века, крајња и умерена десница отворено говоре о промени граница из неправедног Тријанонског уговора. У мађарском парламенту стотине говора посланика владајућег Фидеса (Fidesz) и Јобика (Jobbik) се, од 1990. године надаље, односило на „тријанонски диктат“

Чак и ова накардна имена, која немају никакве везе са нашим стварним језиком, показују колико је филмским ствараоцима стало до било какве, чак и формалне језичке веродостојности.

По мом скромном мишљењу, ту негде са белим шенгеном „европски пут Србије“ се углавном и завршава. Било зато што ми нећемо моћи, умети или хтети да испунимо све постављене услове, било зато што се можда неће повољно расплести клупко изукрштаних спољних и унутрашњих интереса који одређују политику ЕУ.

Моје сопствено истраживање у Украјини прошлог месеца сугерише да би украјински председник Володимир Зеленски био суочен са снажним унутрашњим отпором уколико би подржао прекид ватре остављајући Крим у руским рукама