И шта се на крају догодило? Култура је због несхватљиве проевропске политике, у Србији заиста престала да постоји. И неће је ни бити докле год не дође до радикалне промене државне политике.

Предлагачима статута се мора одати признање да су заиста све покушали – сем, наравно, да одустану од свог наума – уколико је наум уопште био њихов. После неуспелог „блицкрига“ прошле јесени, прешло се на позициони рат и тактику исцрпљивања противника.

Дефрагментација светске трговине последица је неколико вишегодишњих трендова. Прво је дошло пада, а потом драстичног успоравања размене на глобалном нивоу што је повезано са последицама Велике рецесије 2008-09, снажан ударац глобализацији био је трговински рат Вашингтона против Пекинга од средине 2018, да би од почетка 2020. пандемија Ковид-19 изазвала драматичне прекиде производње и ланаца снабдевања широм света, што се практично поновило од фебруара 2022, са ратом у Украјини и западним ембаргом Русији. Да ли сведочимо деглобализацији или глобализација стагнира?

Да подсетимо Вучића, који сваког дана кмечи о томе како му је тешко, још од студентских дана, кад је морао да учи, док су се остали забављали, а данас му је најтеже са оваквим народом, који га не воли и не разуме, а не знају да имају једног и јединог, поштеног и племенитог Александра Великог - много је суза проливано за Косово и Метохију, вековима.

О каквој се злоупотреби члана 72 ССП од стране ЕК ради, најбоље показује поређење са Немачком. За разлику од инеретног ставу Владе Републике Србије поводом односа националног и права ЕУ

Манипулација је врста хипнозе, а резултат се обликује према циљевима. У нашем случају, циљ је експлоатисати ресурсе, људске и природне, што дуже и што јефтиније. Да би се то радило, да би се мирно пљачкао народ и држава, потребно је што дуже стимулисати грађане да се колебају, а оне освешћене проморати да ћуте

Данас је неопходно говорити јасно, конкретно и усредсређено са отвореним указивањем на главни корен и исходиште разарања нашег друштва, а он је оличен у ауторитарном, недемократском и осионом напредњачком режиму чија је главна окосница садржана у успостављеном систему ничим контролисане личне владавине Александра Вучића.

Чак и ова накардна имена, која немају никакве везе са нашим стварним језиком, показују колико је филмским ствараоцима стало до било какве, чак и формалне језичке веродостојности.

По мом скромном мишљењу, ту негде са белим шенгеном „европски пут Србије“ се углавном и завршава. Било зато што ми нећемо моћи, умети или хтети да испунимо све постављене услове, било зато што се можда неће повољно расплести клупко изукрштаних спољних и унутрашњих интереса који одређују политику ЕУ.

Ми сада морамо да пледирамо за суперкатегорички императив којим се брига за опстанак човечанства налаже као дужност над дужностима, односно за религиозне људе као прва и најважнија Божија заповест