Мислим да би генерално било боље, часније, за Србију корисније, а вероватно и руској страни драже, демонстрирати мало више партнерске искрености у решавању конкретних питања, са мање пуке параде, медијске помпе и парадирања. Али овде је све инструментализовано, приватизовано и подређено властодржачком интересу, хиру и сујети.  

Док бјесне ратови, институције које чувају систем настао након Другог свјетског рата су или нефункционалне или брзо губе кредибилитет, а посљедице за глобалну економију могу бити бруталне

Суверенизам је био и остао позитивна историјска појава као модел ефикасне антиколонијалне борбе за националну еманципацију потлачених народа

Снајдер у оба своја филма овај мотив захвата беспрекорно, и слика политичке институције америчког друштва као опседнуте моћу, бескрајно параноичне, и вечито спремне да на сваку непознаницу и неизвесност реагују агресивно.

Позива српску владу да расформира паралелне српске структуре на Косову које подривају процес децентрализације и спречавају пуну интеграцију српске заједнице у косовске институције.

Одговорност медија који себи придају одређење да су „независни и објективни“ тим већа, јер без обзира на позивање на „узвишене европске вредности“ и „медијске стандарде“ остају везани за идеолошку концепцију коју заступају, не отварајући простор за шири и комплекснији друштвени и политички дијалог

Украјина се 26. децембра 2022. године обратила Уједињеним нацијама (УН) иницијативом да се Русији одузме статус сталног члана Савјета безбједности УН (СБ УН) и да Русија буде искључена из УН. У саопштењу које је тим поводом издало Министарство иностраних послова Украјине наведено је да, како преносе овдашњи медији, “питање статуса Русије у УН и њеног сталног чланства у СБ УН остаје неријешено са тачке гледишта међународног права”, да је “Руска Федерација преузела мјесто сталне чланице СБ УН заобилазећи процедуре дефинисане Повељом УН” те да се наводно све то догодило “на основу обичног писма предсједника Русије Бориса Јељцина, упућеног генералном секретару УН 24. децембра 1991. године”.

 Из „турског доба“ редитељ нас води епохом новије историје, слободноуметнички бирајући сцене и теме. Тако, публика ужива у оперском гласу аустроугарског официра или сазнаје о атмосфери у „маџарицином“ локалном хотелу, уједно куплерај-крчми предратној и поратној.

Јер јавна је тајна да је председик Николић – што добровољно, а што захваљујући акцијама свог „политичког сина“ – испустио из руку практично све полуге моћи и политичког утицаја. И скоро никога више није брига за то шта он каже, ради или мисли.