Откако је корпорација „Дизни“ претворила издавача стрипова „Марвел“ у рудник злата који јој сваке године доноси милијарде долара, све друге продуцентске куће у свету су, са мање или више успеха, потрчале да се, како год знају, и саме „огребу“ о овај успех, и пронађу неку своју „златну коку“ која би им на сличан начин „штампала паре“ као што је то случај са прослављеном „Дизнијевом“ франшизом.

Исто тако, у мејн-стрим медијима нема ни „Бриселског споразума“, нити озбиљне дебате о њему, иако се већ две године читава државна политика врти око овог документа којим се актуелна власт обавезала на повлачење српских државних структура са севера КиМ и обезбедила себи подршку релевантних (западних) центара моћи.   

Млади који су се окупили на улицама великих градова у Француској да прославе победу левице свесни су да опасност није отклоњена. За њих нема сумње које политичке боје је партија Марин ле Пен, шта значи њихова брига за „Французе аутохтоног порекла“ и позив да се затворе врата мигрантима. 

Посебна прича су аеродроми, где то сместити и какве капацитете имају. “Никакве”, каже један бивши пилот. “Знаш ли ти шта су капонири – то су својеврсне гараже за летелице. У НАТО агресији срушили су на Батајници све и ниједан није обновљен. Ни у Нишу, Краљеву. Обновили пар хангара на Батајници да прикажу

СБ и ММФ су ‘деца’ резултата Другог светског рата и производ америчке економске доминације. Она је била прво блоковска, па од 1991. Глобална, а сада постаје фрагментарна и има вишеструке изазиваче који нису део јединственог политичког покрета.

Дипломатским активностима Владе заустављено је признавањеКосова и Метохије као независне државе. Покренут је дијалог са Приштином о конкретним проблемима грађана у покрајини, који је већ дао прве резултате ка побољшању квалитета живота грађана на Косову и Метохији.

Стога је довољно да се политичка артикулација свих протеста сада оствари кроз ступање у акционо садејство студената и народа у протестима и опозиционих странака, како би се убрзали процеси који треба да доведу до образовања прелазне Владе са јасно ограниченим мандатом и у временском и у садржинском смислу

Првих дана априла, на српској политичкој сцени је у први план избило питање референдума о одбацивању "француско-немачког плана", како су ову занимљиву и контраверзну иницијативу насловили њени креатори из Народне странке. Подршку предлогу је до сада дало неколико угледних јавних личности, попут нашег великог глумца Петра Божовића и професора Мила Ломпара.

Кустуричине филмове, и овај најновији међу њима, треба стога разумети у контексту онога што је редитељ урадио у Андрићграду. Иако је његов посао стварање илузија (илузија да људи лете, или да је у центру Вишеграда одувек постојало старо градско језгро), његов коначни циљ је стварање нечег трајног, вредног и истинитог. Тај филозофски, трагалачки потенцијал провејава кроз овај филм, и даје му додатну дубину.