У саопштењу којим коначно потврђују да неће градити тениске терене у Крагујевцу Ђоковићи наводе да су на то приморани политичким притисцима. Ту опет долазимо на терен који је због будућности спорта и деце требало избећи.

Скупштина Србије позива све некадашње сукобљене стране у Босни и Херцеговини, као и другим државама бивше Југославије, да наставе процес помирења и јачања услова за заједнички живот заснован на равноправности нација...

У поново пробуђеном патриотском заносу, мало ко се пита колико су "Новости" заиста српске и народне, каква је улога немачког ВАЦ-а у закулисним радњама, ко тренутно контролише и ко је прави власник  "Новости". С обзиром да је битка за "Новости" на почетку, вероватно је да ће на видело изаћи још прљавог веша.

Вукадиновић: Снови о регионалном лидерству не иду преко пристанка на понижавајући третман у регионалним сусретима.

Јањић: Политика о Косову се мора извући из уског круга људи који земљу трагично воде.

Лидери ЕУ треба да одговоре на питање, шта је за њих важније: пуновредна сарадња са Србијом као водећом балканском државом, или бесконачно удовољавање захтевима косовских Албанаца? Све до сада је ЕУ очигледно давала предност Приштини, али постаје све теже седети на две столице

Изгледа да су „прва Србија“ и „друга Србија“ у много чему сличније него што је то било ко икада могао да замисли, а што постаје јасно тек у њиховом суочавању са, како ствари стоје, изгледа најбројнијом „трећом Србијом“ – коју углавном чини већина њеног народа.

Правдање напада на ненаоружану колону ЈНА 1992. и убијање њених припадника, фатално подрива тезу да је масовно убијање ненаоружаних припадника бошњачких формација у јулу 1995. представљало „геноцид“ или злочин планетарних димензија.

Рат је био прљав јер се није могао наставити никако друкчије осим против цивила, иначе би био изгубљен. Перспектива је била катастрофална: не могу се употребити трупе на земљи да се рат брзо заврши, не може се никоме објаснити зашто се води.

Већина америчких војних партнера више је заинтересована за симболичну безбедност, него за то да играју значајнију улогу у рату. Владе тих земаља желе да покажу како су оне добри савезници и “вољни“ учесници у мисијама које воде САД, а да се притом излажу врло малим ризицима на бојном пољу.

Панарин очигледно верује да оно што се десило Совјетском Савезу и што може да се деси Руској Федерацији, једнако може да се деси и Сједињеним Државама, уколико се узме да Сједињене Државе и Русија функционишу по упоредивим системима.