Као што ниједну увреду на рачун НСПМ не сматра претераном, БКВ ниједну вулгарност на рачун српског народа не сматра ни говором мржње. Штавише, она тврди да ништа што се изговори против Срба не може бити говор мржње, јер српски народ није рањива група!

Да ли је Ваш пристанак да будете уводничар на овако дубиозном скупу у организацији Иницијативе младих за људска права Ваша приватна одлука, или израз политике владе и државе чији сте службеник?

Ритуалним одласком у Вашингтон и још обреднијим сусретом са „деск офисером“, Вучић је, на неки начин, изгубио своју „душу“. Он се, наравно, нада да ће нешто добити за себе и своју странку – а у коначном скору и за своју земљу. Њему остаје да се бори да ипак своје планове оствари.

А шта треба да урадимо да би гладни били мање гладни? Да им помогнемо? Ма јок! То се од нас уопште не очекује. Mи у знак солидарности штрајкујемо глађу један дан. Зашто? И онда ја тако гледам у те рекламе и питам се ко је овде луд.

Да је моћ једне ријечи толико јака иако се она сама извитоперила до непрепознатљивости. И против тога се треба борити, критиковати и наступати што јаче. Зато је потребно стално водити дијалог, а не постављати априорне системе вриједности. Једна ријеч не смије да има такву и толику моћ. 

Ово не само да потврђује оно што је итекако познато – да су спортске победе неодољив афродизијак за политичаре, увек гладне туђег успеха који могу да искористе за себе – већ показује до које су мере српски политичари спремни да иду како би народу, којем немају да дају хлеба, поклонили макар игара.

Шта се заправо забрањује? Вредности једне или више организација, сама организација или поједини чланови организација? Ради се о томе да су предмет захтева за забрану организације које афирмишу националне, а не грађанско-егоистичке вредности. 

Скандалозно је да се у једном малом, али гласном делу српске јавности моје у основи беневолентне тезе схватају као јеретичке. Aко ме је неко бесправно бомбардовао и отима ми део територије, ваљда ја могу да звиждим његовој химни? А ви му аплаудирајте.

Евроатлантске снаге, а под њима подразумевам заговорнике пуног укључивања Србије у амерички систем клијентских држава, контролишу све значајне електронске и већину штампаних медија, у обиму о коме је Милошевићев режим само могао да сања.

Нико не може имати монопол на заступање и тумачење антифашизма, историјске истине и националног интереса. Ово није време за тријумфализам и идеолошку искључивост, већ за одбрану темељних демократских начела. Једино тако ћемо моћи да спознамо које је право лице Србије.