Окупационе власти издиктирале су нови устав Јапану, успоставиле своје војне базе, судиле ратним злочинцима, одређивали ко ће им бити пријатељи, а ко непријатељи. Јапанци су то све послушно и кооперативно прихватили као нешто што се мора.

Да се не лажемо – збиља је тешко претпоставити да би Србија прошла „боље“ и „сачувала Косово“ да се, којим случајем, играло на „јачу карту“ тужбе или да је одлуком да се тражи саветодавно мишљење – а онда и тим мишљењем – сада „Косово изгубила“.

Било је илузорно очекивати да ће неповољно саветодавно мишљење МСП-а покренути талас оставки у политичком руководству Србије. Напротив, десило се супротно. Демонстрирано нам је готово монолитно јединство у ново-старој фази борбе за Косово и Метохију.

Јасно је, међутим, да има много разлога зашто је све учињено немуштим језиком, а први се крије у чињеници да су наши ''правни експерти'' и власт у целини били под утицајем оних који одговор нису ни желели, који су и довели до ''реалности коју живимо''.

Тешко је видети шта се још може сазнати о овој великој, глупој и неодговорној грешци. Међутим, постоји један други рат који захтева да буде истражен. Када би овај кабинет, или ова опозиција били озбиљни према истрагама о ратовима, онда би одмах дошло до истраге о оном ирачком сину – рату у Авганистану.

Политичка слабост опозиционог покрета и конзервативизам опозиционих вођа који су и сами припадници исламистичке елите, указују да исход неће бити политичка револуција каква је потребна за неке далекосежније промене у Ирану.

Историјски, стратегија борбе естонског националног идентитета се сводила на одбрану од германизације, шведизације и русификације како би се сачувао етнички карактер језика и културе ове специфичне етнолингвистичке нације у Европи. 

Ако Брисел има искрену намеру да помогне, додао je руски председник, онда само треба да плати дугове Украјине. До тада Хавијер Солана има прилику да проучи поклоњену географску карту на којој је ЕУ уцртана тек као незнатни окрајак евроазијског континента.

Поред опадајуће излазности и раста умерене деснице, још нешто је постало видљиво: раст евроскептицизма и екстремније деснице. Таква ситуација је довела до, како су неки назвали, феномена „самомрзећег парламента“, јер никада више анти-ЕУ посланика ЕП неће имати.

Избори у Француској показали су да разочаране људе тренутно интересује једино еко-систем који није потпуно затрован и јачина конца њихових будућих закрпа у сиромаштву и кризи која стиже. Политичка Европа технократа и банкара уопште их не занима.