Последњи интервју Бориса Тадића можда наговештава да је он одустао чак и од те чудновате, накнадне подршке српског народа, те да га, чини се, сада задовољава и актуелна подршка невладиног сектора.

Врхунац лицемерства је ипак у изјавама појединих министара да су они изузетно срећни и задовољни што је извештај Државне ревизорске институције угледао светлост дана и да је то снажна гаранција даље демократизације нашег политичког система.

Најтеже последице по образовање најављена рационализација ће оставити на селу, али, за то изгледа мало ко, односно нико не брине. Почетак процеса рационализације показао је сву неорганизованост и индолентност просветних власти.

Политичко руководство инсистира на укидању обавезног служења војног рока позивајући се на примере армија из окружења. Да би држава могла да рачуна на какво-такво очување територијалног интегритета и суверенитета, потребна јој је снажна и модерна армија.

Бавити се новинарством а негирати потребу за објективношћу представља негацију самог медијског деловања. Бити против свих тек онда када се изгуби и последња прилика за политичко удомљавање и етаблирање врхунац је хипокризије.

Коштуница је тек 2008. могао у пуном смислу да разуме Милошевићеве проблеме, а Тадић је тек сад изгледа почео да схвата Коштуницу. Проблем је у томе што је свако од њих мислио да његов претходник погрешно игра са странцима и да ће он умети боље. На истом путу налази се данас и Томислав Николић.

Бројне критике на рачун бугарских политичара и странака готово непрекидно стижу како од бриселске бирократије, тако и од разочараних грађана. Стиче се утисак да су политичке и економске реформе само „окрзнуле“ окошталу, корумпирану и криминализовану државну структуру.

Председник Никола Саркози констатовао да је криза штампаних медија достигла забрињавајуће размере и да је то штетно за нацију, па је подржао мере за ублажавање кризе које ће француску државу коштати по 200 милиона евра годишње у наредне три године.

Можда ће америчким конзервативцима Черчилово прогонство помоћи да се понесу са неправдама које носи Обамина администрација. Могу чак да донесу одлуку да први чин новог републиканског председника буде враћање Черчилове бисте у Овални кабинет, као симбол његовог најновијег повратка.