Као ретко када у историји, све карте су у нашим рукама и све зависи од тога да ли ћемо ми Срби изградити у наредних 10 година респектабилну државу или нећемо. Овде ћу само указати на неке потезе које је или требало повући или их треба повући у кратком року.

Неће САД поново да упада у „неприлику“ па да им Срби хапсе шефа ЦИА за Балкан, као онда 2002. године када је ухапшен Џон Дејвид Нејбор, већ сада дају политичка овлашћења прекаљеним шпијунима, који овога пута раде јавно и кроз медије пласирају оно што се раније шифровано достављало и крило.

Признање да се нестабилност вратила у регион је посебно горка пилула за Абрамовица као заговорника САД-НАТО интервенције у Југославији. Само највећи оптимисти или најтупљи аналитичари могу  порицати доказе о пропасти планова Запада.

Представници власти су говорили о томе да морају да се повуку црвене линије испод којих Србија не може да иде, али заборављају да је њихов државни и политички задатак да их они као носиоци државних функција и овлашћења јасно повуку и да их се доследно придржавају.

Уместо да троши обвезнички новац на врхунски, односно медиокритетски, спорт, држава треба да улаже у основну инфраструктуру за здравље становништва. А то истовремено значи одсуство јефтиног сликања политичара са оних неколико успешних спортиста.

Питала сам се коме припада наслеђе земље која је стварала историју читаве западне Европе, а која се данас, уместо борбе за савезништво са слободним човечанством, уз звук ратног рога, претворила у јенкијевску колонијалну пешадију?

Једино истрага спроведена под окриљем Савета безбедности може да обезбеди пуну сарадњу свих чланица УН. У супротном, неки од учесника у овом ратном злочину могли би остати ван домашаја правде.

Јасно је да Русија, Кина, Латинска Америка, Јапан и Средњи исток данас осећају извесне проблеме, али се највећим губитником ипак сматра Ујка Сем. Али по којој би то логици Америка требало да у будућности изгуби више него нека друга земља?

У Украјини нису поражени Виктор Јушченко и Јулија Тимошенко, поражен је један концепт уређења Источне Европе. Украјински народ дигао је руке од европске шећерлеме, схвативши брже од других да „Европска породица равноправних народа“ нема шта да понуди.

Током последње деценије 20. века ниво наталитета становништва Русије пао је на ниво наталитета високо развијених земаља, са друге стране, ниво смртности се повећао, а просечан људски век смањио на ниво карактеристичан за земље у развоју.