Већина америчких војних партнера више је заинтересована за симболичну безбедност, него за то да играју значајнију улогу у рату. Владе тих земаља желе да покажу како су оне добри савезници и “вољни“ учесници у мисијама које воде САД, а да се притом излажу врло малим ризицима на бојном пољу.

Панарин очигледно верује да оно што се десило Совјетском Савезу и што може да се деси Руској Федерацији, једнако може да се деси и Сједињеним Државама, уколико се узме да Сједињене Државе и Русија функционишу по упоредивим системима.

„Тешко да је Вашингтон заинтересован за јачање Европске уније”, пише Јевгениј Примаков, руски државник, ветеран совјетске и руске дипломатије и обавештајне службе, у књизи „Свет без Русије?”.

Називати данас руску војску „тигром од папира“, у ситуацију када та армија тренутно има више нуклеарних бојевих глава од САД, па чак и више тенкова од САД, више је него чудно. Осим, ако у елементе поређења нису ушле и плате војника и официра.

Земља, која је једном представљала сигурно уточиште за људе попут Спинозе, какве ни једна друга држава не би трпела, сада суди онима који имају спорне ставове.Слобода говора више не постоји у земљи једном познатој по својој толеранцији и слободи.

Обама нема ни знање ни образовање, ни руководеће искуство, ни у спољној ни у унутрашњој политици, ни сараднике. Такав човек није у стању да руководи Америком у кризи. Симболично је што се труди да иде путем Линколна кога су убили!

Клопка коју нови председник мора да избегне је да унапред претпостави да ће Иран или Русија изаћи у сусрет Вашингтону по питању Авганистана због тога што га наши експерти убеђују да је „то и у њиховом интересу“.

За председника Обаму, користан почетак за размишљања о томе шта треба учинити у југоисточној Европи биће његови ставови о Ираку. Приметне су контрадикције између интервенционистичког става Вашингтона по питању Балкана и става о Ираку тадашњег сенатора Обаме.

Но, без обзира на Обаму, његове намере, па чак и без обзира на понашање тренутне власти у Србији, све то још увек не значи да ће под новом администрацијом све према Србији остати исто – упркос жељама и/или инерцији једне или обе стране.

Амерички избори 2008. били су у знаку промене. Али то се неће десити на пољу спољне политике. Уместо радикалног одступања од Буша, све је вероватније да ћемо на крају завршити са мање више истом ствари. И можда је управо то оно што нам треба.