Наступају варљива лета кохабитације где Тадић стабилизује своју позицију и на месту првог човека странке (повлачење Живковића,избацивање Јовановића) и на место председника Србије (формира Народну канцеларију,активира се у вршењу извршне власти).

Конференција Покрета несврстаних на министарском нивоу, макар и поводом јубилеја, јесте несумњиво значајан међународни догађај и прилика да домаћин потврди и ојача свој углед и међународне везе, да афирмише своје интересе и приоритете. Нема малих и безначајних партнера.

Србија мора имати друштвено-економски систем који гарантује право на приватну својину, али и ограничава монополско богаћење, посебно у околностима у којима су остали грађани животно угрожени.

Начелну благонаклоност, коју су као патриотска НВО уживали у националној интелигенцији, они су протумачили као „карт бланш“ за све што ће од сада страначки да раде. Узвикујући да их прати  „100 водећих српских интелектуалаца“ кренули су у политику, а нису се ни осврнули да погледају да ли ико иде за њима.

Опозиција у свом планирању изоставља дан после. Исувише је заокупљена организацијом протеста, заслепљена је каналисањем незадовољства народа према влади да не види да ће те рушевине запарложити и изјаловити земљу коју треба посејати и пожњети после избора.

Замислимо супротну ситуацију, у којој Трифуновић носи мајцу са ликом генерала Младића, а Бјелогрлић Младића, као свог пријатеља, са којим никада није причао о политици, стави на списак ВИП гостију? Замислите реакцију српских медија и невладиних организација.

Не верујем да ДС треба да остане на власти него мислим да их је већина за у затвор. Не верујем да је СНС у реду, осим као евентуално чистилиште када излазите из пакла. Мислим да смо и ми који кажемо „Коштуница је супер“ једни ординарни циници, јер није супер.

Ове три године владања „семафор“ коалиције прошле су у покушају стабилизације опозиције. Знало се да ће окосница бити напредњаци, али било је питање ко ће им се пре избора придружити. Направљена је смеса која је нејасна, несолидна, аморфна.

Критичка друштвена наука и мисао ионако одавно нема поверења у странке као основне елементе политичког живота. По њој, странке се у суштини, поготово у периодима друштвене стабилности, баве само собом, тј. повећањем своје моћи у подели власти.